Чак три пута у каријери одиграо је тог Краља Лира, а играо га је тако да нисте знали ко је ту Љуба а ко Лир. Сергеј Трифуновић: Годинама је био болестан, руке су му се тресле, једва је ходао. Осим кад је на сцени – ту се сва та дрхтавост сливала у моћни шапат који није одражавао његову слабост и болест, већ неспокојство Шекспировог лика.

Чак три пута у каријери одиграо је тог Краља Лира, а играо га је тако да нисте знали ко је ту Љуба а ко Лир. Сергеј Трифуновић: Годинама је био болестан, руке су му се тресле, једва је ходао. Осим кад је на сцени – ту се сва та дрхтавост сливала у моћни шапат који није одражавао његову слабост и болест, већ неспокојство Шекспировог лика.

Легенда српског и југословенског глумишта, глумац старог кова, упечатљивог изгледа и још стаменитијег гласа, Љуба Тадић, остварио је велики број незаборавних филмских и телевизијских улога, али је пре свега остао упамћен као позоришни глумац, бард са дасака.

Прва ратна улога са 15 година

Рођен 3. маја 1929.године у Урошевцу, где је његов отац радио као професор историје у гимназији, Тадић је на сцени театра “Јоаким Вујић” у Крагујевцу дебитовао још 1944. године, са непуних 15 година.

Касније, на тек основаној Позоришној академији у Београду, Љуба је дипломирао 1953.године, у класи професора Јозе Лауренчића. У тој првој послератној генерацији, поред Љубе, били су и Раде и Оливера Марковић, Слободан – Цица Перовић, Стојан Дечермић и Бора Тодоровић.

Играо је на свим престоничким сценама: у Београдском драмском, Југословенском драмском и Народном позоришту, Атељеу 212… Године 1983. основао је и водио алтернативно позориште “Магаза” са супругом Снежаном Никшић, а 1990. године са глумцем Радетом Шербеџијом покренуо је приватни театар Предузеће за позоришне послове (ППП).

У каријери је снимио око седамдесет филмова, освојио је четири пулске златне Арене, али је био је неприкосновен у класичном театру, оставивши за собом више од 150 улога. Био је незаменљиви Краљ Лир, Сократ, Отело, играо је Владимира у првој поставци “Чекајући Годоа” у Београду, 1956.године, у тек основаном Атељеу 212. У том позоришту остварио је и своју последњу улогу, Краља Лира.

Краљ Лир као судбина

Чак три пута у каријери одиграо је тог Шекспировог јунака, који се сматра једном од највећих улога светског драмског репертоара, што је врхунски подухват и у контексту много ширем од овог нашег, малог, локалног.

Уз чињеницу да је овај велики глумац чијих се речи са часа реторике на Правном факултету, код професора Обрада Станојевића, још сећам:

“Никада ја не бих био глумац да ми мајка није родила овол’ке очи!”

Тог последњег Тадићевог Лира режрао је Томи Јанежич, а уз њега су играли и Властимир Ђуза Стојиљковић, Тихомир Станић, Радмила Томовић, Анита Манчић, Бојан Жировић, Ненад Јездић, Ненад Ћирић, Небојша Илић и Сергеј Трифуновић.

Сергеј Трифуновић се још живо сећа ове представе:

– Само пар месеци пре него што ће нас напустити заувек имао сам ту ретку привилегију за младог глумца да стојимо на истој сцени, ни мање ни више него у „Краљу Лиру“, кога је Љуба играо по трећи пут, каже Сергеј и истиче:

Лежерно дописивање Шекспира

– По сопственом признању, прва два пута га је играо неуспешно. Неуспешно?! А тада је коначно био у годинама које му је велики творац Вилијем Шекспир и дао. Кад нисмо имали сцену, тискали смо се у порталу да видимо како изговара: “Ја сам човек од седамдесет и шест лета, ни мање, ни више…”, напомиње Трифуновић и додаје:

– Сећам се да сам, кад сам први пут то чуо, помислио: да ли је могуће да овај човек толико лежерно дописује и себи прилагођава и Вилијема Шекспира. Пошто је Љуба у том тренутку имао седамдесет и шест година, ни мање, ни више. А онда сам помислио: ако је и тако – у реду је. То му и припада… Е, а онда сам се сасвим збунио кад сам тај стих пронашао у оригиналној драми…

Према Сергејевим речима Тадић је на сцени остао моћан до последњег тренутка:

– Годинама је већ био јако болестан, руке су му се тресле, једва је ходао. Осим кад је на сцени – ту се сва та дрхтавост сливала у глас, у тај моћни шапат, а тај неки тремоло није одражавао физичку слабост и болест Љубе Тадића, већ узнемиреност и неспокојство Краља Лира. Сву Лирову бол и муку над распарачном земљом, мржњом и презиром поданика, борбом с лудилом, у које је сам себе гурнуо. Од немоћи да призна нељубав и понижење двеју кћери којима је све оставио и љубав једине коју је казнио, јер ту љубав није умела да транспарентно покаже, не њему, већ двору, наглашава Сергеј.

Окат, глават и изузетан

Тихомир Станић на други начин памти Тадићеву посебност:

– Он је заита био у сваком погледу изузетан, није то случајно. Љуба Тадић је стварно био краљ и неприкосновени владар овог нашег света глумачког. И ја се сећам када је код нас дошао пре 30 и нешто година на Академију, довео га је професор Дејан Мијач. Причао нам је тада да је последњи из времена и епохе кад су глумци тако изгледали.

Окати, главати… и да сад долази време ових неугледних, које не би именовао, који само владају техником. Да је он један од последњих за кога и у срединама где га не познају сви гледају у њега зато што има такав глас, такве очи и тако изледа. То је он нама рекао на првој години глуме, објаснио је Станић.

Сергеј Трифуновић се сећа да су Тадићеву даровитост признавале и остале колеге:

– Сећам се да сам једном питао Миру Ступицу какав је био Љуба, а она ми каже: “Љуба..? Љуба је имао…ту неку маглу око главе…” и ту је заћутала, није имала више шта да ми каже, а све ми је рекла…Е, ја сам ту маглу видео, била је јача од све оне коју су сценски мајстори, кад је требало, пуштали на сцену. Или је то била чиате магија, а не магла? закључује Трифуновић.

Тадиће је више од пет стотина пута наступио у чувеној “Одбрани Сократовој и смрти“, која је била једна од представа које су обележиле готово шест деценија дугу каријеру.

Преминуо је 28.октобра 2005. године, само двадесетак минута од растанка са својим пријатељим у омиљеном ресторану “Мадера”, где је деценијама свакодневно навраћао. Сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу.

Велика сцена Југословенског Драмског позоришта данас носи име Љубе Тадића.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Tихомир Станић, краљ Лир, Оливера Стојимировиц, Сергеј Трифуновић, Шекспир