Прочитај ми чланак
Пише: Драгољуб Збиљић
По свој прилици, идеју за недавно у Скупштини Савета Европе предложени нови назив српскога језика – „југословенски језик“ најпре је преузео председник српског Одбора за стандардизацију српског језика академик Иван Клајн, а затим је од Клајна ту идеју прихватио немачки лингвиста Михаел Шацингер
Акедемик Иван Клајн тврди да Срби, ако хоће једноазбучје какво влада у целом свету, морају да се одлуче за латинцу, а да је боље да српски језик зову „југословенски језик“ уместо „српскохрватског језика“ јер је српски језик само једна од „варијаната“
Мало је ко у историји језика променио толико назива свога језика као што је то било код Хрвата. А нико није био тако сналажљив и успешан како су то били хрватски језикословци да би чист Вуков(ски) српски (штокавски) језички стнадрад прогласили за свој, потпуно му променивши име.
Хрвати су имали свој језик пре преузетог српског штокавског језичког стандарда. Био је то чакавски језик, док је један део Хрвата или потоњих Хрвата делио са Словенцима кајкавско наречје.. Откако су, по налогу Конгрегације за пропаганду вере у Риму још почетком 17. века добили „препоруку“ да у преводу Новог завета на „словенски језик“ у оквиру словенских језика узму српски језик, јер „Срби имају најбољи дијалекат од свих Јужних Словена и да управо на њ треба превести Нови завет“ (Ковачевгић 2005: 104-105).
Препорука Хрватима Конгрегације за пропаганду вере у Риму
У прихватање тог налога или препоруке с почетка 17. века Хрвати су ушли коначно у тзв. илирском покрету, Хрвати су се, међутим, нашли у већој невољи и изнудици како да послушају римску Конгрегацију, али да српски језик некако преименују у „хрватски“, што је јединствен случај у свету. У томе су хрватски језикословци истински показали велику „мудрост“ и „сналажљивост“.
Истина, од највеће помоћи су им били српски назовилингвисти сербокроатисти који су, притиснути и утопијском југословенском идејом и лажним „братством-јединством“ и сами пристали да српски језик у „српскохрватски језик“. Реч је о изнуђеном, заблудном и мртвом термину којимм су се српски језичари згубидански бавили званично готово сто година.
Дакле, захваљујући умногоме сервилним српским лингвистима, хрватски мудри језикословци су променили више назива српског језика, све док ми није успело да у последњој десетици пред 21. век коначно туђи (преузети језик од Срба) региструју у свету као „хрватски језик“. Успели су Хрвати оно што нису, на пример, могли успети ни Аммериканци или, рецимо, Аустралијанци с енгелским, или Аустријанци с немачким језиком. И једни и други и данас енгелски језик зову „енглески“, а Аустријанци свој језик зову „немачки“. Хрватима и њиховим језичарима у томе су „братски“ помогли чувени српски сербокроатисти који су фалсификовали и последњег реформатиора српскога језика и писма Вука Стеф. Караџића.
Прва помоћ у преименовању српског језика од Ђуре Даничића
Да би од српског језика стигли до „хрватског“, Хрвати су му често мењали име. Уз помоћ Ђуре Даничића (који је у то време (у последој четврини 19. века) био „тајник“ у ЈАЗУ у Загребу, хрватски лингвисти су га назвали „хрватски или српски језик“, чиме су признали да је то српски језик који је и хрватски, застим су га кратко време звали после Новосадског договра (1954) „хрватскосрпски“ да би тај назив, практично, напустили већ 1967. и одрекли се Новосадског договора у Декларацији о називу и положају хрватског језика. Новосадски договор им је у томе био само једна кратка етапа коју су брзо прешли јер им је такав договор одиграо добру улогу у језичком „осамостављивању“.
Посебно, с разлогом, истичемо још један назив који се први пут појавио у Сабору Хрватске када је назив службеног језика гласио „југословенски језик“. Било је то 1861. године, али је тај назив убрзо напуштен.
Сећамо се овде да је недавно (пре који месец) онај немачки назовилингвиста Михаел Шацингер предложио у Скупштини Савета Европе да се исти тај српски језик сада, по пријему свих држава Западног Балкана у Европску унију, преименује у „ексјугословенски“ или „југословенски језик“.
Пре Шацингера Иван Клајн је био за „југословенски језик“
Тај „југословенски језик“ уместо српског језика допао се не само 1861. године Хрватском сабору и Немцу Шацингеру 2012. године него и још једном српском познатом лингвисти који је нико други до онај који је задужен за рецензију неуставниог Правописа српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010), као и за стандардизацију српскога језика у Одбору за стандардизацију српског језика у својству председника.
Реч је о академику Ивану Клајну који је за неколико година предухитрио Шацингера. Клајн се овако о томе изјаснио у поређењу с ранијим називом „српскохрватски језик“ на овај начин: „Међутим, још боље би било да је усвојен назив југословенски језик“ (Милош Јевтић 2010: 204).
Сад није сасвим јасно ко је кога овде, у вези с овим називом покрао у идеји. Изгледа да је то крађа укруг: Клајн је украо идеју посланика Хрватског сабора из 1861. године, а Михаел Шацингер је, вероватније, покрао Ивана Клајна, па је тако учињена права крађа и прекрађа „југословенског језика“. А могуће је да је Шацингер покрао у идеји и Хрватски сабор и нашег лингвисту Ивана Клајна.
Што рече Вук: „Лонцем и камен или каменом о лонац, тешко лонцу свакојако.“ Или: „Шацингером по Клајну, или Клајном по Шацингеру, тешако српском језику и ћирилици свакојако!“
