После вишегодишњег чекања, Србија је коначно добила Национални регистар нематеријалног културног наслеђа. На листи,  уписано је 27 обичаја, занатских знања и вештина, кулинарских специјалитета, приредби, ритуала и осталих тековина народне традиције.

Крсна слава, ђурђевдански обред, коло у три и у шест, као и коло “Руменка”, певање уз гусле, грокталица, ерски хумор, певање из вика, свирање на гајдама, фрули или на кавалу, неки су од уписаних елемената наше нематеријалне баштине. На листи су и овдашњи специјалитети – белмуж, израда пиротског качкаваља и пазарске мантије. Међу занатским вештинама заштићени су израда дрвених чутура у селу Пилица, пиротско ћилимарство, филигрантски занат којим се бави кујунџија Крист Бериша, клесарски занат који чувају вајарска колонија “Беловодски пешчар” и мозаичарска школа Младена Србиновића, затим злакуска лончарија и косовски вез. На листи су и обичај изливања свећа и паљење ратарских свећа, чување Христовог гроба, наивно сликарство Словака из Ковачице, лазарице у Сиринићкој жупи, Вуков сабор, ојкача и “Врањска градска песма”.

КО ЋЕ ДА ЧУВА ВАМПИРА?

Претпоставља се да је вампир “потекао” са ових простора, па би и вампиризам могао да се уврсти у регистар нематеријалног наслеђа. Слично је и са влашким врачарама и русалкама. – По Конвенцији важно је да се ти елементи евидентирају, да их заједница препознаје као своје наслеђе, али је најважније ко ће водити рачуна да то остане живо – објашњава Душица Живковић. – Волела бих да видим онога ко ће да пристане да брине о вампиру или да потпише изјаву да ће да чува влашку магију, чија је примена, иначе, кажњива по нашим законима.

– Ово су први елементи уписани на националну листу. Не значи да су и најважнији – објашњава етнолог Душица Живковић, председник Националног комитета за заштиту нематеријалног наслеђа. – Нисмо правили селекцију по приоритетима, већ смо уписали оне са најкомплетнијим пријавама. Ово је тек почетак, листа ће се допуњавати како предлози буду стизали.

Формирање националног регистра први је корак ка кандидатури појединих обичаја за листу “неопипљивог” наслеђа Унеска. Више нећемо имати оправдање уколико неки обичај, који осећамо као наш, предложи друга држава. То се претходних година догодило са ојкањем и традицијом прављења лицидерских срца, које су, као своју баштину, заштитили Хрвати.

У Центру за нематеријално наслеђе увелико се припремају кандидатуре за славу и коло, а заједно са још неколико земаља Унеску ћемо у марту предложити и упис Ђурђевдана на листу светске баштине.

– Критеријуми Унеска су све ригорознији, мораћемо да водимо рачуна малтене о сваком слову када попуњавамо формуларе. Чак, и фотографије морају бити у високој резолуцији. За недељу дана моћи ћемо да попунимо формуларе, али нисам у потпуности сигурна да ћемо имати довољно фотографија и видео-записа који испуњавају строге захтеве. Ипак, очекујем да ћемо до марта посао успешно привести крају.

Међу најзанимљивијим обредима који ће следеће године бити номиновани у Унеску, свакако ће бити обичаји који се одвијају за Ђурђевдан или Херделези, како се прослављање овог празника назива међу муслиманима. Серијску номинацију припремамо са Молдавијом, Ираном, Турском, Македонијом и Хрватском. А, шта је то што нас повезује у обележавању овог празника, Живковићева објашњава:

– То је прахришћански обичај, који се код нас звао помен светим, што је идентично за све земље предлагаче. Примањем хришћанства или муслиманске вере променио се назив, код нас је постао Свети Ђорђе. Један од заједничких елемената је жртва у славу плодности, а последњи запис о том обичају налази се у Вуковом речнику, у коме пише да тог дана у Тимоку доводе јагњад са свећом међу роговима.

Серијску номинацију могло би добије и певање уз гусле, које би заједнички пријавили са Црном Гором и Босном и Херцеговином. Овај начин музицирања, као свој, иначе, последњих година препознају и Албанци.

– За сада је то национална номинација, а касније видећемо – каже Живковићева.

У лозничком крају препознали су Вуков сабор као нешто што је карактеристично за њихов крај.

– За њих је то нешто посебно. Ужичани су препознали ерски хумор, као део идентита, а Тимочани осећају свој говор као особен. Можда ће нешто од овог духовног богатства стићи и до Унеска – закључује саговорница.

ОЈКАЊЕ?
Што се тиче ојкача и израде лицидерског срца, које су “присвојили” Хрвати, Живковићева каже да нам нико није отео те обичаје. – Ојкање постоји и у Хрватској, а штити се наслеђе у одређеној држави. Конвенцијом је предвиђено да можемо да се придружимо и да као наш заштитимо исти обичај. Сад је питање да ли желимо да будемо заједно са њима, или да наступимо самостално.

 

(Новости)

Ознаке: коло, Србија, фруле и ћилими у регистру нематеријалног наслеђа