Прочитај ми чланак
КАФАНСКИ МЕРАК СТАРОГ БЕОГРАДА
ЦИГАНСКО СОКАЧЕ
Веровали или не, Скадарлија је до 1825. године била пољана са рупчагама кроз коју је текао Бибијин поток. Насељавали су га Роми након 1830. године када је прочитан хатишериф, зато што нису имали други слободан простор. Десетак година касније то је било насеље са много страћара и вијугавим сокацима, а простирало се од Стамбол до Видин-капије и било познато као Циган-мала или „Циганско сокаче“. Ова градска четврт добила је назив по Скадарској улици која је унета у регистар улица 1872. године, када је извршена и прва нумерација њених кућа. Простор садашње Скадарлије пружа се дуж Дорћола и Палилуле, па су се београдски боеми носили мишљу да у њему оснују „боемску републику“.
ЗА СВАКОГ ПОНЕШТО
Београд је увек привлачио бројне домаће и иностране путнике за које је још 1521. основан први караван-сарај великог везира Пири Мехмед-паше. Турски списи из 17. века спомињу пет, шест караван-сараја који су били само привремени смештај за госте, јер су подизани на главним путевима без нарочитог комфора. Остали су упамћени и караван-сарај Мехмед паше Јахјапашића који му је наменио добротворну сврху за потребе сиротињске кухиње и бесплатног преноћишта, а постојали су и караван-сараји Тујгун-паше у Доњем граду, затим султана Сулејмана, док је највеће београдско здање од 1572.-76. године био караван-сарај Мехмед паше Соколовића са 160 просторија. Поред караван-сараја који су имали и „бећарске одаје“ за становање неожењених занатлија, удобнији смештај пружали су ханови за дужи боравак путника намерника. У главном граду своје адресе у 18. столећу имали су Малдован-, Чукур-, Пиринч-, Чизма-, Јени-, Ибрахим-Башин- и Ћуприлића-хан, а за време Милоша Обреновића радили су и хришћански Крстићев и Топал-Насков хан. Под београдском капом било је места и за људе „плитког џепа“ који су се хранили у народним кухињама тзв. ашчиницама. Оне су на јеловнику имале народна јела попут папазјаније, чорбаст пасуљ са сувим свињским ребрима, клот гулаш, свињски и пилећи пилав и прослављену „чорбу чок, меса јок!“, или како су је још звали ашчијска чорба са мало меса. У махалама су у ашчиницама прављена и бела пецива махом вештим рукама Македонаца. Они су посебним ритуалом бојили атмосферу града узвикујући на улицама: „Врући, тази, лепињи, симити, пењерлије, мекани!!!“ или „Ћаји, ћаји, ајде ћаји врући, мајстор ће ме тући и за уши вући, мајсторица још горе, не да леба ни коре!!!“
