Прочитај ми чланакЛепота је кроз целокупуну историју човечанства проклета. У неким народима су гребали лица лепих жена да не би биле семе раздора, прича глумац.
У наставку пројекта „Вип Кинотека“, синоћ је на Калемегданској тераси премијерно приказана дигитално рестаурирана копија једног од бисера југословенске кинематографије – филма „Лепота порока“ истакнутог црногорског редитеља Живка Николића.
У филму из 1986. године играли су Мира Фурлан, Милутин Мима Караџић, Петар Божовић, Алан Нури, Мира Бањац, Ева Рас, Добрила Ћирковић, Весна Пећанац, Бранко Бабовић и други.
„Нема Живка и то је велики губитак који са одстојања времена можемо да осетимо, јер је време, као непријатељ стари и највећи критеријум, одао признање њему и његовом делу, да га није заборавило и ставило га је на видно место наше културе“, истакао је Божовић.
Њему лично је улога Ðорђа (Жоржа) значила много јер је „у себи развио нешто што је имао, али је показивао само на парчиће“.
„Ту врсту комедије коју сам волео и данас волим, да се не прелази опасна ивица и претвори у карикатуру, већ која има одбрану за лик који тумачим. Без обзира што је он такав, он је наш човек. Ако волимо наше људе, волите их са свим манама, само што треба знати ко је какав“, рекао је Божовић.
У заосталим селима црногорског крша где је обичај да муж неверну жену маљем убије преко погаче, у сиромаштву живи млади брачни пар, Јаглика и Лука (Фурлан и Караџић), заветован на доживотну верност, који прихвата позив свог кума Ðорђа (Божовић) да сиђу у приморје.
На наговор Ðорђа Лука пристаје да му се жена запосли као спремачица у нудистичком кампу. Традиционално васпитана, ужасава се над голотињом, да би под утицајем двоје младих странаца, које забавља њена збуњеност, Јаглика постепено почела да ослобађа спутану сензуалност.
У заосталим селима црногорског крша где је обичај да муж неверну жену маљем убије преко погаче, у сиромаштву живи млади брачни пар, Јаглика и Лука (Фурлан и Караџић), заветован на доживотну верност, који прихвата позив свог кума Ðорђа (Божовић) да сиђу у приморје.
На наговор Ðорђа Лука пристаје да му се жена запосли као спремачица у нудистичком кампу. Традиционално васпитана, ужасава се над голотињом, да би под утицајем двоје младих странаца, које забавља њена збуњеност, Јаглика постепено почела да ослобађа спутану сензуалност.
„Кроз целокупуну историју човечанства, она јесте проклета. У неким народима су гребали лица лепих жена да не би биле семе раздора“, додао је Божовић.
Мира Бањац наглашава да је филм „Лепота порока“ у њеној каријери записан црвеним словом.
„То је изузетан сусрет са Живком Николићем, невероватном личношћу, свестрано образованим човеком. Био је човек естета, увек је долазио на снимање потпуно спреман. Све што је имао да вам каже, говорио је тихо као испосник. Он је јако волео глумце. Он је неговао своје глумце“, рекла је Бањац, додавши да је било задовољство радити са дивним глумцима и у амбијенту Аде Бојане.
„То је било време када су сви глумци на летовању, а требао нам је велики број статиста и питали смо се где ћемо наћи групу младих који ће играти нудисте. И у једном тренутку долази група младих из Чешке и пристали су да играју“, присетила се Бањац.
Тумачећи Миладу која руководи нудистичким кампом, Бањац каже да јој је било тешко да уђе у лик жене из другог миљеа, али је знала да не сме исмејавати ниједан карактер и да комичнцо мора да изађе из односа.
„Била сам изненађена да је Живко мени дао ту улогу. Замишљала сам да то треба да ради јака Црногорка, енергична жена, црна и одем на разговор са плавом косом какву и данас имам и он ми дискретно каже: Миро, ми то морамо мало подшишати. Мало ћемо ту боју да убијемо“. Не знам да ли сам била мушко или женско, на црног гаврана сам личила, моја фризерка је само јекнула када ме је видела. Два-три месеца смо извлачили ту боју и чекали да порасте“, испричала је Бањац, уверена да је све то вредело.
„Сада када сам се удаљила од тога, чини ми се да је то и последњи лепи посао, јер је била здрава атмосфера и велика љубав међу нама глумцима. Дружили смо се и стварали“, додала је Бањац.
Бранко Бабовић се сећа сцене када је носио „заставу 101“ уз црногорски крш.
„Причао сам са Пером и једном му кажем: Перо, ја играм носећу улогу у филму. Он ми на то вели: „Није море, бањо, него ја“. „Ти играш главну, а ја носећу зато што сам носио заставу 101 тамо где је најлакши камен пет тона“. Најгоре што је то била моја идеја”, присетио се Бабовић.
Испричао је да су им мештани малог села дали мазге за ту сцену, али мазге нису могле да мрдну у том кршу, мештани су почели да их псују и узели су им мазге.
ГРУПА ТУРИСТА ИЗ ИНДИЈЕ на Златибору https://t.co/hBHTMrrIEF
— СРБИН инфо (@srbininfo) May 30, 2018
„Живко, онако тих, тајанствен, упита: Шта ћемо сад? А ја млад и стидљив рекох: „Имам идеју – да ми носимо ауто“. Нормало је да животиње носе, али када људи носе, онда је то лудило. Живко је само рекао: „Одлично“. Проклињао сам себе што сам проговорио уоште“, рекао је Бабовић.
Рестауриран филм „Лепота порока“ биће приказан и у Југословенској кинотеци.
