Изгледа да и дно може бити дивно, али само ако су бунарџије Мићко Љубичић и Воја Жанетић. Представом "Данас нам је дивно ДНО" Љубичић је ашовом зариљао по нашој стварности и отуд извадио (анти)хероје нашег доба.

Изгледа да и дно може бити дивно, али само ако су бунарџије Мићко Љубичић и Воја Жанетић. Представом „Данас нам је дивно ДНО“ Љубичић је ашовом зариљао по нашој стварности и отуд извадио (анти)хероје нашег доба.

Бизнисмена чије је гесло „догнам и продам“, свештеника који благосиља све што се плати; криминалца који има проблем да то буде, јер кад упадне у нечију кућу, тамо су већ судски извршитељи; власника таблоида коме укус и мера не сметају да му тираж расте; естрадну диву којој не сметају ни памет ни глас ни изглед, наивног пензионера залуталог у то друштво, навученог на акције трговинских ланаца… све до главног хероја, највећег држача конференција за штампу и свеприсутног супермена. Можете само једном да погађате ко је у његовом костиму. Прва следећа представа у Дому синдиката је 18. октобра, а следи и турнеја по Србији.

Имате ли утисак да сте нам дуплирали стварност, с том разликом што се код вас смејемо, а овамо нам је до суза?

– Јесте ово што смо Воја и ја написали дупликат стварности, али компримован, сабијен. Оно што доживљавамо свакодневно, недељно, месечно и годишње, ми смо сабили у сат и педесет минута. Есенција нашег дна. Зато је то људима толико јако и зато их погађа, и то у право место, чини ми се. А да је постало тешко нашу стварност додатно искарикирати, то нас двојица знамо одавно и зато се сад нисмо ни бавили метафором, као деведесетих година – овде нема ни шуме, ни луднице, ни Индијанаца, ни подељеног стана…

Сад је метафора оригинал?

– Да. Метафора је уступила место реалистичном да не кажем ријалити приказу живота овде. И једино што нам је преостало је да направимо корак у страну, у менталитет, у оно што сам ја својевремено урадио у „Националном парку Србија“. Одатле је и дошла идеја за „Данас нам је дивно ДНО“: покушај да кроз архетипски одабране ликове, који нису баш за узор, представимо нашу стварност, односно да видимо како се она одражава на неке од представника овдашњих ендемских врста. А због тих мојих седам пресвлачења у седам ликова смо додали и радњу на видео-екрану, у форми ванредне конференције за штампу, која траје ли траје. Е, и то је део наше стварности – непрекидна ванредна монодрама за штампу.

Ко је од тих седам јунака које изводите на сцену највише морално калирао?

– Имамо ту једног Бизнисмена који нити зна шта тачно производи, ни од чега, и једино му је важно да то прода, и то тако што све ставља на акцију. Наша привреда се свела на акцијску продају. Само оно што је на акцији има прођу, а ваљда још само хлеб није на акцији. Чак се и човек купује на акцији. Што си јефтинији, што већи попуст дајеш на оно људско, то лакше можеш да се продаш. Али кад говоримо о моралном калирању, вероватно је најупечатљивији лик свештеника.

Пошто је духовност необично важна категорија за народ и његову будућност, најуврнутије је гледати посрнуће једног духовника и његову трансформацију у попа приватника, који има молитвени бутик „ПОП ШОП НОН-СТОП“. Не омаловажавам веру, нити се подсмехујем људима који искрено верују. Веровање је у реду, човек има потребу да у нешто или у неког верује. Међутим, попови и вера нису исто. А пошто црква управо преко њих, као својих представника, има утицаја на свакодневни живот, а кроз њихове изјаве и на политику, мора се и о томе проговорити.

Окосница представе је јубилеј једног таблоида (ДНО – „Дневне новине и огласи“) на коме се окупља крем де ла крем нашег олоша. Јесу ли баш таблоиди за све криви или је неко други први почео?

– Не, они као такви постоје јер Устав гарантује слободу говора. Таблоиди постоје у целом свету и имају онолико утицаја колико им то друштвена свест и правна регулатива дозвољавају. Само што су се, у односу на свет, код нас и у том смислу побркале ствари, па један број новина које важе за озбиљне, па често и ваше, посегну за естетиком таблоида. Што речју, што насловима, голотињом, бизарностима, скандалозним рубрикама. Али кажем, проблем је у одсуству друштвене свести која би те таблоидне тенденције свела на њихову праву меру.

Таблоиде је некад најчешће користила естрада, али са проширењем појма естраде на мешавину медија, политике, привреде и криминала, таблоиди се користе и злоупотребљавају од стране моћних интересних група и појединаца, што им омогућава да се без мере и стида размахну. А да, рецимо, таблоиди плаћају додатни порез на дезинформације, простаклук и неморал, мислим да би више водили рачуна шта и како пишу.

Често нам се чини да смо додирнули дно, а онда се испостави да се ноктима држимо за његове ивице, јер испод зјапи дубља провалија. Копамо ли и даље?

– Можда дна и нема као нечега о шта може да се тресне, па да се онда подигнемо, отресемо прашину, погледамо навише и кажемо – ајде да видимо како ћемо сад горе. Дно о коме причамо није нешто материјално, то је тренд, процес. То је једно континуирано пропадање и то је оно што толико плаши и брине. Ми некад клизимо, некад се стрмоглављујемо, а понекад нам се учини да смо се мало зауставили и почели да се издижемо као што је било непосредно после 5. октобра 2000. па смо онда релативно брзо опет наставили да клизамо доле. И страшно је што је тада та шанса пропуштена, а питање је кад ће се слична опет указати, јер је народ изгубио наду.

Испоставља се да само хумор тангира господаре наших живота, а да их озбиљна критика не дотиче. Сметају им карикатуре, сатиричне колумне и ТВ емисије… О чему се ради?

– Ради се о томе да власт која изгуби смисао за хумор на свој рачун упада у јако опасан вир, спиралу која јој онда на неким изборима дође главе. Јер, имати тај хуморни одмак, небитно у ком облику – да ли су то карикатуре, вицеви, емисије, представе, колумне – је лековито. Ако на то не гледаш као на здрав коректив, значи да си забраздио. Да сам власт, пажљиво бих пратио шта ми то говоре они који ме критикују и покушао да пронађем оно најконструктивније у томе.

Па гледају и ови, али то не виде као критику, него као мржњу?

– Чињеница. Премијер углавном претерано емотивно реагује на критике онога што он или Влада раде, он то пречесто чита као мржњу према њему лично, као заверу за рушење њега. Ако све примаш кроз емоцију, а политика треба да буде последња која се на то ослања, ниси на добром путу. И питање је шта се дешава кад емоције надвладају, а то може да се деси и кад једном резултати избора не буду били какви су били пре. Шта ћемо онда, кад прораде још снажније емоције?

Погледајмо шта се десило Милошевићу после оног рата 1999. и покушаја да нам објасни како је све добро, а већ је био изгубио сваки додир са реалношћу. Садашњи премијер има, осим драмских наступа, и изражену сујету и то његову политичку личност и изјаве произашле из те „драмске сујете“ чини још згоднијим за критику, а понешто и за жестоко исмевање.

Вучића си на крају представе представио као супермена. Не чини ли ти се да се он и у реалном животу уживео у ту улогу?

– Не знам шта да мислим, јер ми се некад баш чини да се уживео у ту улогу, али је, ево, пре неки дан јавно демантовао да је супермен. А видите, у тренутку кад смо га Воја и ја у тексту представе представили као супермена, он се по том питању још није изјашњавао, али је било основа за позитиван закључак, на основу неких суперпотеза. Рецимо, онај суперпотез из Фекетића, па суперефикасно смањење пензија…

А руку на срце, суперменски је и издржати четрнаест сати без одласка у тоалет. Међутим, ако он за себе ипак каже да није супермен, мислим да ће огроман број његових верних гласача бити разочаран сазнањем да је он ипак онај тихи, стидљиви човек са наочарима и без надљудских моћи, да је он у ствари – Кларк Кент.

Политичари у публици

Можете ли претпоставити како ће на вашу представу реаговати главни јунак? Хоће ли, као у оној песми „Бијелог дугмета“, доћи да се жали?

– То не могу да знам. Мене су питали шта ће бити ако он пожели да дође на представу, па сам рекао да ће, ако толико пожели, ваљда купити карту и доћи, као и сви други. Није то ништа неудобније од спавања у касарни. Или можда Небојша пошаље неког да му најзанимљивије делове сними мобилним. Али нећемо звати никога, јер политичаре ни раније нисмо звали на наше представе, а опет смо неке понекад видели у публици.

Трагикомичност власти

– Није актуелна власт много различита од било које раније власти која нас је погодила као елементарна непогода. Код нас је власт увек била нешто трагикомично, због последица које оставља иза себе. Важи она „дај неком власт да видиш какав је“. Јер власт не квари људе, она их разоткрива. И разоткрива и оно најгоре и оно најбоље у њима. А што више власти имаш, све се више разоткриваш, па се то некад претвори у чист егзибиционизам.

Извор: blic.rs

Ознаке: Драгољуб Љубичић Мићко, пропадање, Ранко Пивљанин