Прочитај ми чланак
Ђоле је легенда, Ђоле никад није хушкао на рат и био је увијек за мир, Ђоле је бежао када су га хтјели послати у тај сулуди рат“. „Ђоле никад није мрзио никог, ишао је и у рату пјевати свугдје, у Босну, Словенију…“, тако отприлике иде мит о Балашу у српском ЈУ-комшилуку.
Ђока Балаш је један од оних људи који су стекли ауру помиритеља, миротворца: за карту за његов концерт – заправо серију од три концерта, се у Загребу чекало у редовима. Планирани број наступа је повећан, како нитко не би остао без карте. Рекло би се, опуштени људи који никог не мрзе, поруке мира, зезанција…
Но постоји и друга страна феномена Балаш, која се данас намјерно прећуткује. Неким људима се, ако су довољно опортуни, манипулативни и спремни окренути се како вјетар пуше, опрашта све: Балаш, баш као и Северина, спада међу такве. Неки други, попут Боре Чорбе, су управо попут лика из његове пјесме: „Жика Живац је дежурни кривац, он је обележен и негативац“. Балашевић – миротворац, мултикултурњак и поштењак који воли све народе свијета, а нарочито екс-југославенске је у освит рата спевао пјесму које се данас одриче, но срећом остала је забиљежена на аудио-снимци доступној на интернету:
Текст ове љубавне песмице, извођене у дворани Сава Центра и Српском Народном Позоришту 1991. године, гласи овако:
Лаку ноћ браћо Јанези
Лаку ноћ браћо Јанези
Схватам вас, све су то гени
Маме вас хабсбуршки кавези
Неко је рођен да шени
Мало сте плебисцирали
Пре тог сте пуно роварили
Товариши, дуго сте свирали
Док се нисте натоварили
‘Ајте ви, браћо Словенци,
Немојте с тим да се шалите
Само вас чекају Немци
Само им ви још фалите
Кварни сте, јадна вам мајка,
Нисмо из истог филма
И дечки из трецег рајха
За вас су ГГ фирма
Не кунем, не кунем и не претим
Све ово сматрајте шалом
Ја нећу да вас се сетим
Ни кад будем гледао слалом
На нама свако ућари
И ви сте тако одлучили
Лаку ноћ браћо смучари
Добро сте ми се смучили
Желим вам мир и спокојство
И славу вашој застави
Било је задовољство
Јеб’о нас ко нас састави
Но, након свега три године, кад је у Србији завладала глад и биједа, Балашевић се ипак сетио оних којима је обећао да их се неће сјетити ни „кад буде гледао слалом“ и узео држављанство Словеније! Дакле: постао је суграђанином људи за које је три године раније тврдио да су генетски предодређени да шене као пси, да су гори од нациста, и на чији је рачун опћенито истресао плејаду увреда .
Мислите ли да је то врхунац лицемјерја?
6.12.1991. дао је интервју под називом „Релативно родољубив тип“ за Београдски НИН. О да, и тада је имао имиџ миротворца, јер, као, противио се рату, био за мир, није се одазвао мобилизацији ЈНА – пљунувши тиме заправо на властиту суперпопуларну, режимско југородољубну песму „Рачунајте на нас“. Но, о каквом се „залагању за мир“ радило? Најбоље да кликнете на горњи плаво означени линк и прочитате га целог, но ако вам се не да ево неколико извода:
– „…непримерено ми је да сви ми, који смо били велики Југословени, сада будемо велико – нешто друго. Не прихватам оно: морали су да певају, натерали су их. Мене нико није терао, али и да јесте, зар би требало да певам „ајмо у бој, за народ свој“, као онај талог тамо у Загребу?“
– „Срећом, на време сте се одрекли песме ,,Рачунајте на нас“, иначе, могла је сад да вас убије прејака реч?
— У тој песми направио сам само једну грешку – поменуо сам Тита. Ја никада нисам био комуниста, нити прокомуниста(…) Тако напишеш песму девојци која то није заслужила, али то се никада не сазна. Због тог „Тито-Тито“, ја сам песму много раније престао да певам. А управо сам поносан што сам, као неподобан, склоњен и ту песму нисам певао на слету коме је Тито последњи пут присуствовао.
– На крају крајева, армију којој сам се заклео – у касарни „Маршал Тито“ у Загребу! – чинио је различит свет. Била су ту три Шиптара, три Муслимана, један Хрват, ја из Новог Сада и Секула из Београда. Испада да та заклетва још важи само за мене и Секулу. Направљена је велика грешка у корацима, ја сам за то да бранимо домовину, као и сваки релативно родољубив тип, али неко прво мора да ми каже шта је моја домовина. Не бих волео да одем у околину неког Ђакова, да тамо изгубим уво или ногу, па да ми онда дође господин Карингтон и каже да морам да се вратим стотинак километара.
И потом, ево још занимљивих изјава:
– За то сам да више не живимо заједно. Мислим да је реч о два народа који су генетски безнадежно завађени. Међу њима влада ирационална мржња, која је нама, који смо другачије учени, тек сада постала јасна, као што нам је јасно да Југославије никада и није било, да у питању нису шаке екстремиста како су их нама представљали, већ милионске масе које се нису трпеле, пре свега на рачун религије, која је покретач свега тога.
Мене је лично, од свих оних сцена из Вуковара, које су биле монструозне, највише уплашило лице оне часне сестре, која је у целој тој ситуацији била апсолутно без емоција. Код ухваћених усташа, код ослободилаца, код народа који излази из подрума с једне и с друге стране, свуда се видело нешто људско на фацама – мржња, радост, страх, хистерија – сем на тим воштаним лицима часних сестара, која су једина одавала предумишљај.
Мислите да ћете опет имати оркестар састављен од Срба и Хрвата?
— Па, не знам. Да се пита само Србија – ту не би било проблема. И сада, када би Елвис и Тончи дошли да свирамо у Сава-центру, мислим да у тој маси света тамо не би било типова који би викали: „Идите кући, усташе!“ Наравно, под условом да они лично то у међувремену нису заслужили. Али, зато би они имали проблема код куће, што су били овде и свирали Србима. Неко од њих би због тога можда имао сукоб са ћалетом или зетом, који су вероватно чланови ХДЗ или Парагине странке. Све у свему, бојим се да такав оркестар више никада нећу имати.
Дакле, миротоворац Балашевић није имао сумњи тко су у Вуковару усташе а тко ослободиоци. За рат су криве часне сестре, за њега је за рат крива вера- и зна тачно која, католичка.
Слика у јавности о популарним особама ретко кад одговара стварности, а то нарочито важи за Балашевића. У почецима каријере, он и Бора Чорба свирали су заједно, неко кратко вријеме, у бенду званом „Рани мраз“. Бора је напустио банд, јер је Ђоле одбио свирати његову „Лутку с насловне стране“.
Бора је отишао из бенда, и постао једини прави и аутентични бунтовник југославенске рок сцене. Он није, попут Штулића, након „бунта“ одлазио у топли стан татице генерала ЈНА и добивао награде „7 секретара СКОЈА“, није се попут Прљаваца приклањао овој или оној струји како већ вјетар пухне, а камоли да би попут Балаша или данас Севе увијек био на „правој“ страни, страни „здравих снага друштва“. Њега је СУБНОР избацио из свих умјетничких удруга, и иако је пунио дворане био је проклет од тадашњег социјалистичког режима због отвореног антикомунизма – нешто као данас МПТ у Хрватској.
С друге стране Балашевић заправо представља сву ону титоистичку трулеж бивше државе која ју је и одвела прво у кризу без краја и конца, потом у рат, чудећи се откуд сад то и кривећи све друге од „националиста“ до часних сестара, али се никад није погледала у огледало и рекла „да, ми смо вам ово оставили у наслијеђе“.
И на крају да ли се Балашевиш још стиди и ових својих стихова:
Ал’ ја сам видео високе пећи
фабрике дим, широке њиве
градове што слободни зиве
децу и мир и јато птица
И опет сам видео Тита Маршала
легенду ту, слободотворца
човека тог, друга и борца
опет сам свуд видео Тита
