Руска литература једна је од најбољих на свету, ако не и најбоља. Пред вама је једанаест романа које једноставно морате прочитати, пре свега због вас самих. У овом тексту они нису поређани по реду, јер је такву класификацију немогуће направити, премда је аутор задржао право да на прво место стави свог фаворита.

Злочин и казна – Шта рећи о најбољем од најбољих романа написаних у историји светске књижевности? Достојевски је своје ремек-дело завршио 1867. године и у њега уткао све оно што је обележило урбани живот Петрограда из тог времена. Сиромаштво, религија, породица, репресија, систем, зло. Раскољников убија бабу зеленашицу. То доводи до његовог хапшења и сибирске казне. Али, оно што је смештено између почетка и краја, то залажење у најдубље кутове људског ума, та најмоћнија лична трансформација икада откуцана на папиру, јесте оно што овај роман ставља на пиједестал.

Браћа Карамазови – Поново Достојевски. Овај роман писао је током 1879. и 1880. године и од како је први пут почео да излази па до данас није изгубио своју моћ. У Русији и у свету слави се можда и као највећи од свих руских романа, већи и од претходног на листи. Делом крими-мистерија, делом преиспитивање вере, ово остварење описује убиство оца од руке једног од четири браће, и као и многа друга Фјодорова дела детаљно се бави питањима постојања и сврхе бога као таквог.

Рат и мир – Овај роман Лава Толстоја, писан између 1863. и 1869. године, често се назива великим белим китом руске књижевности, што због епског карактера, што због тематике, што због залажења у душу руског човека, што због снажног описа свих слојева друштва, што због чињенице да има преко 1.300 страна на којима прати неколико ликова и породица, наизглед одвојених али заправо спојених судбина, током Наполеонских ратова.

Идиот – Поново Фјодор Михајлович Достојевски. Овај роман је написан између 1863. и 1869. године понајвише у Фиренци, а представља својеврсни етички експеримент славног списатеља. Циљ: да покушава да главног протагонисту кнеза Мишкина опише као идеално добру особу, а да притом све не буде смешно, већ да буде уверљиво. Успех би био доказ да је доброта Исусовог нивоа могућа, а смисао хришћанства би добила свој књижевни исказ. Притом је Мишкин полуидиот који на крају потпуно полуди. У његовом лику можете пронаћи одговор на питање: на шта је данас сведена људска доброта и како пролазе добри људи.

Мајстор и Маргарита – Роман Михаила Булгакова, који се једино може описати као спектакл за сва чула, писан је од 1928. године па све до пишчеве смрти. Верзија која је 1966. године (феноменална година за светску уметност генерално) изашла у СССР је била тешко цензурисана, а потпуна верзија је изашла тек три године доцније у Франкфурту. Политбиро КП СССР је ово дело сматрао својом великом бруком. Срж плотке је следећи: Сатана, у лику професора Воланда, долази у Москву да у њој организује свој годишњи бал демона. Да сазнате наставак приче, отиђите у неку књижару или библиотеку и баците се на читање.

Ана Карењина – Оно што овај роман чини великим није чињеница да је стварни човек који је Толстоја инспирисао да измисли лик Вронског, погинуо и сахрањен у Србији, иако велики број људи који ово дело никада није ни прочитало воли тај податак да истиче. Оно што овај роман чини великим је бруталан опис високог друштва ондашње Царске Русије. Испод готово “сапуничарске” површине, крије се све оно што није ваљало са елитом која је владала највећом светском империјом.

Очеви и деца – Иван Сергејевич Тургењев своје је ремек-дело написао 1860-61. године, урадивши оно што су многи други руски романи кроз историју радили: сударио је младе људе са старима. Базаров је строги нихилиста који доводи у питање све норме и веровања провинцијског живота, и на своју страну одвлачи наивне. Све док се његов унутрашњи свет и сам не буде затресао.

Шта да се ради? – Овај роман Николаја Чернишевског написан је 1863. године током боравка у затвору због субверзивног деловања против државе, и то као одговор на горепоменути Тургењевљев роман “Очеви и деца”. Он прича причу о Вери Павловној, жени која жели да се ослободи и еманципује од конзервативног и репресивног царистичког режима. Био је омиљени Лењинов роман који је у протагонистима позитивних мисли видео моделе револуционара који ће неколико деценија доцније узети узде земље у своје руке.

Мати – Главни протагонисти овог романа Максима Горког завршеног 1906. године, који се сматра главним делом социјалистичке литературе, револуционарни су фабрички радници а у фокусу је њихова борба за права и, зашто не рећи, живот. Горки брутално разоткрива сву апсурдност провинцијског живота у руским империјалним временима под царистичким режимом, а пошто је базиран на породичним причама представља и интимни приказ идеолошких трансформација кроз које је руски живот пролазио. “Мати” је дословно омогућио и инспирисао Фебруарску и Октобарску револуцију, као порив ондашњег руског човека да демократизује своју земљу. Покушали су, али нису успели. Слава им.

Мртве душе – Гогољев роман о човеку који од руских земљопоседника покушава да купи мртве кметове (де факто: робове), односно “мртве душе”, које су технички живе све до наредног државног пописа, сатирична је и гротескна карикатура провинцијског живота у Царској Русији из средине 19. века. Написан је 1842. године и премда је писац сам по себи био конзервативан, данас се ово дело користи да би се запушила уста свима који уздижу у небеске висине једну суштински неправедну и антиљудску државу каква је Русија тог времена била.

Јунак нашег доба – Михаил Јурјевич Љермонтов написао је овај роман 1839. године, али он се без проблема може читати у било ком времену, а да и даље остане релевантан. Сматра се првим психолошким романом руске књижевности, који је из корена променио читаву културу најмногољудније европске нације. Његов протагониста Печорин је индивидуалац, меланхолик, циник, нихилиста, храбар је али далеко од идеала. Печорин је стварни лик, несавршен, који није способан да буде оно што друштво од њега очекује. 

(Телеграф)

Ознаке: књижевност, класици, Русија