Прочитај ми чланакАлтернатива за Немачку (АфД) се стабилизовала као најпопуларнија политичка странка у Немачкој, показује најновија анкета ИНСА за лист „Билд“.
Према истраживању, АфД ужива подршку од чак 28 одсто бирача, што је пет процентних поена више од другопласиране ЦДУ/ЦСУ која је пала на историјски низких 23 одсто. Социјалдемократе (СПД) и Зелени деле треће место са по 13 одсто, док је Левица на 11 одсто.
Ако би се избори одржали данас, владајућа коалиција би остала без већине у Бундестагу.
Овакви резултати потврђују тренд који траје од марта ове године, када је АфД први пут престигла конзервативце. Странка бележи рекордне резултате чак и у западним покрајинама, где је традиционално слабија, а у септембру на предстојећим покрајинским изборима у Саксонији-Анхалт, Мекленбургу и Берлину могла би да освоји апсолутну већину у неким покрајинама.
У исто време, сличан талас крајње деснице захватио је и Велику Британију. На локалним изборима у Енглеској одржаним 8. маја, Реформ УК Нигела Фараџа остварила је спектакуларне победе. Странка је освојила контролу над више савета, укључујући Есекс, Суфолк, Сандерленд, Гејтсхед, Барнсли, Вејкфилд и чак први пут лондонску општину Хејверинг.
Фараџ је тријумфално изјавио да је реч о „историјском помаку у британској политици“, док је Лабуристичка партија премијера Кира Стармера изгубила стотине мандата у својим традиционалним упориштима.
Ова два догађаја – стабилизација АфД као најјаче странке у Немачкој и тријумф Реформ УК на локалним изборима у Енглеској – отварају реалну могућност да на следећим парламентарним изборима (у Немачкој до 2029, у Британији најкасније до августа 2029) крајње десне странке освоје власт у две кључне европске земље.
Какве би последице то имало по целу Европу? Аналитичари упозоравају да би победа АфД и Реформ УК довела до радикалног заокрета у политици две највеће европске економије. Обе странке заговарају оштру антиимиграциону политику, смањење надлежности Брисела, излазак из Париског споразума о клими или бар ублажавање зелених политика, као и јачање националног суверенитета.
У случају истовремене победе, могло би доћи до блокације кључних одлука у ЕУ, преиспитивања заједничке спољне политике, па чак и слабљења трансатлантских веза.
Европа би се могла наћи пред сценаријем „ЕУ 2.0“ – унијом суверених држава уместо све јачег супердржавног пројекта. То би директно утицало на Србију, Балкан и читав континент: од питања проширења, преко економске сарадње, до мигрантске кризе и енергетске политике.
Да ли је ово почетак нове ере у Европи или само пролазни талас незадовољства грађана? Једно је сигурно – Брисел и традиционалне странке више не могу да игноришу снажан заокрет удесно који се дешава на самом срцу континента.
