Прочитај ми чланакУ Бриселу се ових дана не говори само о тренутној ситуацији, већ о времену које долази. И то не за годину или две, већ за читаву деценију унапред.
Управо ту, у тој пројекцији до 2030. године, појављује се изјава која је подигла много прашине и отворила питање које многи покушавају да избегну – шта заправо стоји иза подршке Украјини и колико дуго она може да траје.
Начелник Генералштаба белгијске војске Фредерик Вансина у разговору за један белгијски лист изговорио је оно што се ретко каже директно. Према његовим речима, суштина подршке ЕУ није оно што се јавно понавља.
Није реч само о политичким фразама о правди, већ о стратешком циљу: да сукоб траје довољно дуго да би европске армије добиле време да се реорганизују и модернизују.
У тој рачуници Украјина има врло јасну улогу. Она, како произилази из Вансининих речи, треба да држи руске снаге заузетим до тренутка када Европа заврши сопствено војно преуређење.
Процена која прати ту логику делује прилично хладно – Украјина, сматра он, тешко да може издржати даље од 2030. године у садашњем облику и интензитету сукоба.
Одатле и закључак који се не изговара често наглас: ЕУ улаже новац, док Украјинци плаћају цену на терену. Прекид сукоба у скорије време, према овој логици, не уклапа се у планове, јер би тиме европске војске остале без кључног времена које покушавају да добију.
Да такво размишљање није изолован случај, указује и војни експерт Василиј Дандикин. Он подсећа да су сличне поруке већ долазиле из других европских земаља, посебно из Немачке, где се отворено говори о потреби да се НАТО структуре, а нарочито Бундесвер, припреме за озбиљан сукоб до 2030. године.
У међувремену, процес припреме већ траје. Говори се о логистици, о трасама кретања, о јачању поморске компоненте, али и о формирању војних позиција уз руске границе.
Немачка већ распоређује тенковску бригаду у Литванији, Пољска повећава амбиције своје војске, док Финска планира набавку више од сто артиљеријских система из Јужне Кореје.
Све то указује на једну ствар: покушај куповине времена. Европа жели да ојача индустријски и војни потенцијал док сукоб траје. Додатни слој приче долази из Вашингтона, где је јасно поручено да Европа мора више сама да решава сопствене безбедносне изазове.
Али остаје питање – да ли Украјина има ресурсе да издржи такав темпо још четири године? Дандикин тврди да одређени потенцијал постоји.
Према његовим проценама, око два милиона људи избегава мобилизацију, а део тих људи би могао бити укључен у војни систем. Поред тога, улогу све више преузимају и жене, којих је већ око десет процената у војсци, укључујући и фронт.
Истовремено, постоје најаве да би поједине европске земље могле вратити украјинске држављане како би били укључени у војну службу, осим ако већ не раде у кључним индустријама, попут производње беспилотних летелица.
У тој слици Европа рачуна на сопствену снагу – популацију од око 450 милиона људи и економије које спадају међу најјаче на свету. Ипак, у позадини се провлачи и једно тихо очекивање: да се неће прећи одређене границе које би могле променити ток догађаја.
Због тога све више аналитичара указује да предстојећи период, посебно пролећно-летња кампања, може бити пресудан. Не само за ситуацију на терену, већ и за ширу слику односа између Русије и европских земаља.
У овом тренутку, оно што је изговорено у Бриселу више не делује као изолована изјава, већ као део шире стратегије која тек почиње да добија јасне контуре. А када се једном изговоре овакве процене, тешко их је вратити назад у оквире дипломатског језика.
