Прочитај ми чланакПре више од пет месеци финансијски аналитичар и геополитички коментатор Alex Krainer јавно је упозорио на формирање војног савеза у региону који укључује Хрватску, Албанију и Бугарску, указујући да се такви потези не доносе без ширих безбедносних и политичких последица по Балкан, а посебно по Србију. У том тренутку његове изјаве прошле су готово непримећено у домаћим мејнстрим медијима, без озбиљне анализе или покушаја да се јавност обавести о могућим импликацијама.
Тешко је поверовати да је један овако значајан безбедносни потез у региону могао да прође испод радара државних структура Србије. У земљи у којој се безбедносне службе поносе својом умреженошћу, праћењем кретања у региону и блиском сарадњом са међународним актерима, готово је немогуће да формирање војног савеза између суседних држава није било познато много пре него што је постало медијска тема. Ако је геополитички аналитичар ван институција могао да дође до тих сазнања још пре пет месеци, онда је јасно да су их државни апарати морали имати још раније.
Зато се све гласније поставља питање не да ли је власт знала, већ зашто је ћутала. Шта је био интерес да се јавност држи у незнању? Да ли се проценило да тема у том тренутку није корисна за политички наратив, или је постојао страх да би отварање овог питања покренуло ширу расправу о безбедносној позицији Србије, спољној политици и односима у региону?
Још важније питање је зашто се управо сада диже медијска паника. Зашто се од теме о којој се месецима ћутало прави драматичан спектакл, уз узнемирујуће наслове и апокалиптичне тонове? Коме одговара да се у тренутку масовних протеста, друштвеног незадовољства и економских проблема пажња јавности преусмери на спољну претњу и страх од регионалне нестабилности?
Историја политичке комуникације показује да властима у кризним периодима често одговара подизање безбедносне тензије. Када грађани страхују од спољног непријатеља, мање питају о унутрашњим проблемима. Страх постаје ефикасан механизам контроле, а медији средство за његово умножавање.
Ако је војни савез заиста безбедносно питање од првог реда, онда је одговорност институција била да о томе благовремено обавесте јавност, уз трезвену анализу и дипломатске потезе. Ако, пак, тема постаје актуелна тек онда када је политички згодна, онда више не говоримо о заштити државе, већ о управљању страхом.
Зато суштинска дилема остаје: да ли смо сведоци закаснелог информисања или намерне манипулације тренутком? И ако је истина била позната још пре пет месеци, зашто је народ сазнаје тек сада, у облику медијске узбуне?
