Прочитај ми чланакПредседник Савета родитеља Пете београдске гимназије Немања Милошевић оштро је критиковао одлуку да Светосавска награда буде додељена вршиоцу дужности директорке те школе Данки Нешовић, оценивши да је јасно да „критеријуми, комисија и избор лауреата долазе са једне адресе – из зграде окружене Ћацилендом“.
Према његовим речима, Нешовић је награду добила не због доприноса образовању, већ зато што је, како каже, „за диктатора и његов режим урадила све што треба“ отпустила и суспендовала више од трећине колектива, обесмислила наставни процес, увела атмосферу страха и забранила родитељима улазак у школу.
Милошевић тврди да су родитељи још око Божића сазнали да иза свега стоји сам председник државе, који је, како наводи, јавно потврдио да „освета Петој долази директно од њега“. Он истиче да су сви покушаји родитеља да преко институција Министарства просвете, школске управе, инспекције и Омбудсмана нормализују стање у школи, пропали, јер се, како каже, „узурпирана држава својим апаратом свети наставницима, деци и родитељима“.
Говорећи шире о стању у просвети, Милошевић је оценио да последњих годину дана показује постојање системског плана да се образовање уруши и понизи. По његовим речима, ауторитарном режиму нису потребна образована и слободномислећа деца, већ послушни појединци без етичких принципа, док је други мотив одмазда и застрашивање.
За родитеље Пете гимназије, прави добитник Светосавске награде је ученик Вања Марковић, који је на зимовању спасао живот свом другу, показавши солидарност, пожртвованост и храброст вредности које, како истичу, желе да врате у српско друштво.
Светосавска награда Данки Нешовић уручена је у Влади Србије, уз образложење да је дала „значајан допринос унапређењу васпитно-образовне делатности“. Одлуку су оштро критиковали и из странке Србија центар (СРЦЕ), оцењујући да је власт тиме понизила просвету и наградила „бескрупулозну послушност“.
Случај доделе Светосавске награде вршиоцу дужности директорке Пете гимназије превазилази оквире једне школске установе и постаје симбол начина на који власт користи институције и признања као средство политичке дисциплине. Уместо да награда буде посвећена промоцији знања, морала и просветитељских вредности Светог Саве, она се, према оцени родитеља и дела јавности, претвара у награду за лојалност режиму и спремност на спровођење репресивних мера.
Родитељи и наставници упозоравају да се тиме шаље опасна порука целокупном образовном систему да се професионалност, солидарност са ученицима и критичко мишљење кажњавају, док се страх, послушност и обрачун са неистомишљеницима награђују. У том контексту, питање Светосавске награде више није питање једне директорке, већ огледало стања у српској просвети и односа власти према образовању као темељу друштва.
