У тренутку када се свет клима на више страна истовремено, све чешће се чује иста порука из различитих центара моћи: опстају само они који имају снагу и спремност да је употребе.

Управо на томе инсистира Јаков Кедми, бивши шеф израелске обавештајне службе, који без много увијања поручује да је ера илузија завршена и да Европска унија нема капацитет да издржи оно што долази.

Он не говори уопштено, већ прилично директно. Према његовим речима, државе које имају војну моћ и не устручавају се да је користе – биће те које ће преживети глобални хаос.

Све остало, укључујући дипломатске покушаје без стварне силе иза њих, завршава се на маргини. Европска унија, како каже, стоји на климавим темељима, готово симболично названим „пилеће ноге“, и таква конструкција не може издржати озбиљан притисак.

Кедми се ту не зауставља. Његова главна теза појављује се одмах и без задршке: у савременој геополитици одлучује војска, а не дипломатија.

То није теорија, већ пракса коју, према његовој процени, најбоље разумеју Сједињене Америчке Државе. Вашингтон, каже он, не преговара из слабости.

Најпре покаже или употреби силу, а затим позове на разговоре – али под сопственим условима. Управо у томе види кључ њихове политичке и економске доминације.

У том контексту, Европа изгледа као супротан пример. Навикнута на осећај сигурности и идеју „меке моћи“, Европска унија је, према Кедмију, изгубила додир са реалношћу.

Док други користе војску као алат политике, Европа се ослања на преговоре без покрића. А то, како он тврди, у данашњем свету више не пролази.

„Ако имаш војну моћ и користиш је – рачунаћемо те. Ако је не користиш, зашто бисмо те уопште узимали озбиљно?“ – тако Кедми сажима логику која, по њему, обликује будућност међународних односа.

Та логика, додаје он, већ се јасно види у актуелним сукобима, од Блиског истока до Украјине. Тамо где се некада говорило о преговорима, данас доминирају тенкови и ракетни системи. Дипломатија, у таквим условима, долази тек након што се однос снага јасно дефинише на терену.

Али можда најконтроверзнији део његове анализе односи се на саму Европску унију. На питање да ли ЕУ може постати нека врста империје, Кедми одговара кратко и без дилеме: нема никакве шансе.

За њега је то пројекат који никада није био самосталан, већ инструмент америчке политике. Европске државе су, како тврди, погрешно веровале да граде сопствену структуру, док су заправо следиле интересе Вашингтона.

Сада, када се та подршка, како он каже, повлачи или слаби, унутар саме Европске уније излазе на површину разлике које су дуго биле потискиване.

Кедми отворено поставља питање: када је Европа уопште била заиста независна? У време Другог светског рата? Или касније, када је у потпуности следила америчку политику?

Подсећајући на почетке ЕУ, он враћа причу на „заједничко тржиште угља и челика“, из којег је настала данашња Унија. Од тог скромног економског пројекта, тврди он, изграђена је комплексна, али крхка структура у којој, реално гледано, нема много заједничког између земаља попут Италије и Португалије, или Норвешке и Холандије.

Покушаји појединих држава да воде сопствену политику редовно су наилазили на препреке, а без спољне подршке, систем сада показује пукотине.

У његовој интерпретацији, Европска унија се сада креће ка фази у којој ће се те разлике само продубљивати. Без јасне силе која држи оквир на окупу, пројекат почиње да се распада под сопственом тежином.

Ипак, иако су његове оцене оштре, остаје отворено питање колико је ова слика потпуна. Да ли је свет заиста ушао у фазу у којој је једини језик – сила, или постоји простор за другачији баланс? Одговор на то, чини се, неће доћи из студија и анализа, већ из догађаја који се тек одвијају пред очима.

Извор: webtribune

Ознаке: Јаков Кедми, ЕУ