Pročitaj mi članak„Da li želite da vam pomognem i sa ostalim zadacima sa spiska?“
To je bila rečenica koju je jedan nastavnik fizike u Rusiji nedavno pronašao na kraju domaćeg zadatka svog učenika. Rešenje je bilo elegantno i tačno. Nažalost, nije ga napisalo dete. Generisala ga je veštačka inteligencija, a učenik ga je toliko nepažljivo prepisao da je ostavio i pitanje koje je postavio četbot.
Snimak o ovom slučaju postao je viralan jer je bio smešan na onaj nelagodan način na koji loše vesti ponekad umeju da budu smešne. Današnji đaci, izgleda, ne samo da zaboravljaju kako da razmišljaju, već neki od njih zaboravljaju čak i kako da prepisuju.
Ovo bi možda ostala još jedna tužna školska anegdota u Rusiji da predsednik Vladimir Putin gotovo u isto vreme nije naložio Državnom savetu da pripremi predloge za izmenu saveznih obrazovnih standarda i uključivanje veštačke inteligencije u njih. Zato više ne govorimo o igrački, novotariji ili prolaznoj panici. Govorimo o budućnosti obrazovanja.
Na prvi pogled, obični građani mogu pomisliti da se to tiče samo nastavnika i školskih administracija. Međutim, posledice neće ostati unutar učionica. One će oblikovati način na koji deca čitaju, pišu, raspravljaju, pamte i razmišljaju.
Statistika već govori mnogo. Do 2025. godine udeo učeničkih radova napisanih uz pomoć veštačke inteligencije porastao je sa 17,8 na 24 odsto. Gotovo četvrtina prezentacija, eseja, seminarskih radova, pa čak i disertacija danas nastaje uz pomoć AI alata. Među školskom decom brojke su još veće. Čak 29 odsto ruskih učenika priznaje da koristi veštačku inteligenciju za domaće zadatke, dok je 23 odsto koristi iz dosade, kao zamenu za stvarni razgovor.
A to su samo oni koji to priznaju.
Nastavnicima nisu potrebne ankete jer problem vide svakog dana. Jedan moj učenik je kod kuće pisao odlične sastave, ali je redovno podbacivao na kreativnim zadacima u školi. Njegovi domaći radovi bez problema su prolazili provere plagijata i nisam mogao da ga optužim bez dokaza. Međutim, Jedinstveni državni ispit iz ruskog jezika razrešio je dilemu. Kada je ostao bez svog digitalnog pisca iz senke, doživeo je potpuni debakl. Njegov navodni književni talenat pripadao je neuronskoj mreži.
Ako ozbiljno ne razmislimo o nekontrolisanom uvođenju veštačke inteligencije u obrazovanje, budućnost ne izgleda nimalo svetlo.
Rizici na koje upozoravaju nastavnici i stručnjaci veoma su stvarni. U anketama, 36 odsto ispitanika kaže da se plaši da će manji mentalni napor usporiti razvoj dece, dok 31 odsto strahuje od nestajanja neposredne ljudske komunikacije. Još 27 odsto upozorava na pad motivacije i rast katastrofalne lenjosti.
Upravo je to najveća opasnost, jer veštačka inteligencija ne pomaže detetu samo da izbegne trud, već može da imitira trud. Može da stvori privid razmišljanja, pa čak i ličnosti. Loš esej koji napiše dete i dalje je ljudski dokument. U njemu postoje greške, nespretnosti, trud, strah, ambicija i ponekad skriven živ glas autora. Uglađeni AI esej možda nema ništa od toga.
Pionir ruske IT industrije Natalija Kasperska upozorila je da rizikujemo da odgajimo „generaciju potpunih idiota“. Možda vam se ne dopada grubost tog izraza, ali u njemu ima istine. Ako dete danas nije sposobno ni da smisleno preradi odgovor koji je proizvela mašina, šta će biti za dve ili tri godine? Hoće li naša deca i dalje sama pisati i formulisati misli ili će i te osnovne ljudske aktivnosti prepustiti algoritmima?
Ipak, pretvarati se da se veštačka inteligencija može jednostavno zabraniti u učionicama bilo bi detinjasto. Ignorisanje stvarnosti nikada nije rešenje, kao ni slepo protivljenje tehnološkom napretku. Oni koji pokušaju da tehnologiju potpuno izbace iz škola izgubiće tu bitku. Jedini ozbiljan odgovor jeste da naučimo decu kako da koriste AI pametno, bez odricanja od sopstvenog razuma.
Veštačka inteligencija već sada može da pomogne nastavnicima. Može da priprema testove i prezentacije i da smanji rutinske poslove koji oduzimaju ogroman deo nastavničkog vremena. Može da analizira pisane radove i prepoznaje ponavljajuće greške u velikom broju tekstova. Ona ne može da zameni nastavnikov sud, ali može da ga podrži i da postane koristan alat umesto sredstva za prepisivanje.
Problem je u tome što ni nastavnici ni učenici još nisu naučeni kako pravilno da koriste taj alat.
Sećam se kako su moji roditelji, koji su bili programeri, strahovali da će kalkulatori uništiti matematičko razmišljanje. Na kraju nisu uništili ništa kod onih koji su prethodno naučili da računaju. Naprotiv, oslobodili su mozak za složenije zadatke, ali tek nakon što je osnovna veština bila usvojena.
To je princip koji moramo primeniti i na veštačku inteligenciju. Deca najpre moraju da nauče da misle, čitaju, pišu, raspravljaju, sumnjaju, računaju i izražavaju se. Tek nakon toga neuronska mreža može da postane dodatni sloj intelekta.
Šta nastavnik ili roditelj mogu da pruže detetu, a što nijedna neuronska mreža ne može? Odgovor je jednostavan i staromodan: živ ljudski kontakt i stvaran razgovor. Iskru zajedničkog razmišljanja i disciplinu neslaganja. Emociju koja nije simulirana.
Čak ni najnaprednija veštačka inteligencija ne može da oseća. Ali može da imitira osećanja, a usamljeno dete može prihvatiti tu imitaciju ako nema ništa bolje.
Da li su nastavnici krivi? Samo delimično. Međutim, dokle god neka zemlja bude imala ozbiljan nedostatak nastavnog kadra, neuronske mreže će za mnoge porodice ostati najdostupniji „privatni učitelji“. Roditeljima su praktične, učenicima poslušne, a administratorima stvaraju privid boljih rezultata.
Zato se problem ne može rešiti grđenjem dece ili podsmevanjem zbog prepisivanja odgovora četbotova. Ako ne vratimo autoritet nastavnicima, ne smanjimo birokratiju, ne popunimo manjak kadra i ne naučimo i odrasle i decu kako pošteno da koriste veštačku inteligenciju, mašina će zauzeti mesto razmišljanja.
A naša deca će nastaviti da u pretragu ukucavaju „esej na temu“, dok će neuronska mreža ljubazno završavati njihovo obrazovanje istim kobnim pitanjem:
„Da li želite da vam pomognem još u nečemu?“
