Pročitaj mi članakDa li ste znali da u Boru ne postoji jedan Ziđin, već dva? Trebalo bi da znate ako ste pratili, jer sam o tome detaljno pisala.
Upravo u toj razlici između dve naizgled iste, a suštinski različite kompanije, leži trik kojim se najvrednije rudno bogatstvo Srbije iznosi iz zemlje, dok nam se servira priča o „lošoj rudi“.
(Ne)jednačina izgleda otprilike ovako:
1. PRVA FIRMA: „Serbia Zijin Mining“ u potpunom je vlasništvu Zijin Mining Grupe (100%), kontroliše rudnik Čukaru Peki koji je jedan od najbogatijih bakrom i zlatom na svetu.
Vlasništvo: 100% Kina – Srbija ima 0%.
Iskopavaju najbogatiju rudu bakra i zlata u Evropi i zatim taj „super-koncentrat“ IZVOZE direktno za Kinu. Ne topi se kod nas. Najvrednije odlazi preko granice, a Srbiji ostaje samo 5% rudne rente. Ne postoje tačni podaci o količini i izvozu, tj. o opljačkanom jer se ruda ne topi kod nas i nema kontrole.
2. DRUGA FIRMA: „Serbia Zijin Copper“ (Bivši RTB Bor)
Vlasništvo: mešovito (63% Kinezi, 37% Srbija).
Upravljaju starim rudnicima gde je ruda siromašna i čiste jedinu topionicu manipulišući informacijama, pa kažu: „Naša ruda u Boru je loša, moramo da UVOZIMO skupu rudu iz inostranstva da bi topionica radila“, što je pre nekoliko dana objavljeno u srpskom izdanju Forbsa.
U pitanju je čista prevara.
Iako je „Mining“ (Čukaru Peki) manji po broju zaposlenih, on proizvodi znatno više zlata nego celi rudnici u Boru i Majdanpeku zajedno.
Srbija je suvlasnik samo tamo gde su troškovi veći, država ima 37% udela u Serbia Zijin Copper (bivši RTB Bor). Međutim, to su stari rudnici gde je procenat bakra u rudi veoma nizak, gde je potrebna ogromna mehanizacija i mnogo radnika (veliki troškovi), a na teretu ove firme su i stari ekološki problemi i dugovi.
Umesto da bogatu rudu iz rudnika koji je udaljen samo par kilometara (Čukaru Peki) koriste da „pojačaju“ našu navodno lošu rudu u Boru, oni izvoze svoju najbolju rudu za Kinu (gde je profit 100% njihov), a uvoze tuđu rudu (zašto ne i jalovinu) za Bor (što povećava troškove zajedničke firme sa Srbijom).
Rezultat je jasan: Kinezima čist profit od najbolje svetske rude koju Srbija ne vidi u svojim trezorima, a narodu Srbije priča o velikom profitu, dok nam pod prozorom prolaze kamioni sa zlatom koje ide za luke, a mi uvozimo tuđe ostatke da bismo imali šta da topimo i da se čime što bolje i kvalitetnije trujemo. Narod neretko i pogrešno misli da država kontroliše sve što Ziđin radi, ali zapravo, najprofitabilniji deo (Čukaru Peki) je potpuno privatan i van kontrole države u smislu podele dobiti.
Srbija ima „minerale“ kojima se svet divi, ali izgleda da ih nemamo za sebe, već samo za izvoz pod tuđom zastavom čime plaćamo političku podršku spolja onima zahvaljujući kojima neokolonijalni model eksploatacije radi besprekorno.
Srbija je 2023. godine izvezla koncentrat bakra i zlata u vrednosti od oko 1,46 milijardi dolara čiji je glavni kupac Kina, a kao zvanično opravdanje za izvoz je da kapacitet Borske topionice (400.000 tona koncentrata godišnje) nije dovoljan da preradi svu rudu koja se iskopa, pa se „višak“ izvozi. Zvanično saopštenje ovih dana je potpuno drugačije: rude nema dovoljno pa mora da se uvozi da bi topionica radila :) Lud zbunjenog…
Razlika u dobiti je drastična i jasno pokazuje gde odlazi stvarni novac.
Na osnovu finansijskih izveštaja za 2023. godinu (koji su poslednji javno dostupni podaci), čista dobit je izgledala ovako:
Serbia Zijin Mining (Čukaru Peki) – 100% kineski:
Ostvario je neto dobit od oko 82,3 milijarde dinara (oko 700 miliona evra).
Ovo je firma u kojoj Srbija nema ni 1% udela.
Ostvario je neto dobit od oko 19,2 milijarde dinara (oko 160 miliona evra).
Ovde Srbija ima udeo, ali je dobit preko 4 puta manja nego u prvoj firmi.
Kompanija u kojoj Srbija nema udeo (Čukaru Peki) je prema zvaničnim izveštajima za 2023. bila najprofitabilnija firma u Srbiji. Razlozi su upravo oni koje sam već navela: kopaju rudu sa ogromnim sadržajem zlata, imaju manje troškove, rudnik je nov, moderan i ima znatno manje zaposlenih nego stari sistem u Boru i sav koncentrat koji izvezu u Kinu knjiži se kao čist prihod te firme.
Firma gde je država suvlasnik (Bor) „guta“ troškove stare infrastrukture, velikog broja radnika i ekološke sanacije, dok firma koja je 100% privatna samo „kupi kajmak“ i iznosi najvredniju sirovinu iz zemlje.
Profit firme u kojoj država nema udeo je za preko 500 miliona evra veći nego u firmi gde smo suvlasnici.
Zaista ne znam kako da „nacrtam“ i dovoljno objasnim kakva krađa i prevara se dešavaju, koliko je veliki problem sa Kinezima – trenutno alarmantan i najveći u celom rudarskom sektoru u Srbiji. Za to vreme, građani trepću dok im se se zemlja topi pred očima, a Loznica? Jeste li počeli da učite kineski, spavate li mirno?
