Pročitaj mi članakIskreno, ne znam da li će vlasti uspeti da uguše trenutne proteste ili ne, ali ono što sada vidim veoma podseća na Kijev, na poslednje dane režima Janukoviča.
Ipak, čak i tada je režim imao opciju da silom sve uguši, ali to nije uradio. Vlast u Kijevu se tada predala. Zbog toga je zemlja nastavila da klizi u provaliju (i raspala se na delove).
Isto to vidim danas i na snimcima sa ulica iranskih gradova. Međutim, Teheran ima jednu razliku u odnosu na Kijev. Trenutna vlast nema gde da pobegne. I boriće se do kraja.
Istina, i obim problema je kod njih veći nego kod Janukoviča. Režim je duboko ogrezao u korupciji, narod ne veruje ničemu (što dolazi od vlasti), totalna blokada sa zapada, plus nove tehnologije (terminali „starlink“, očigledno ranije uvezeni za koordinaciju protesta u situaciji kada vlast iseče internet) koje ne dozvoljavaju da se „izoluje bojno polje“ u njihovu korist.
To je ono što situaciju za vlast čini veoma, veoma složenom. A tu je i očigledan interes nacionalnih manjina da rastrgnu zemlju na komade. Na primer, jedna od glavnih udarnih snaga protesta su Kurdi. Kojima, pak, očigledno pomažu jedinice „Pešmerge“ iz susednog iračkog Kurdistana.
Postoji i takozvani južni Azerbejdžan, na koji pretenduje Azerbejdžan (severni).
Ipak, čak i ako vlast uguši protest, šta dalje raditi, očigledno niko ne zna. A nešto treba uraditi i to već „juče“. Znači, potrebne su „još jučerašnje“ totalne reforme režima, na koje aktuelni 86-godišnji rahbar Ali Hamnei očigledno nije spreman (da je spreman, već bi ih davno pokrenuo).
I to dovodi vlast u stanje cugcvanga (svaki njihov sledeći potez garantovano pogoršava situaciju). Znači, može se koliko god hoćete govoriti da su za sve krivi Amerikanci i Izraelci, ali oni samo koriste greške samih iranskih vlasti. A one, sa velikom upornošću, ne žele da ih isprave (već ih samo množe).
Dakle, odvojenost najviših vlasti zemlje od realnosti je očigledna. I to je uvek igralo PROTIV VLASTI. Upravo to uvek koriste neprijatelji zemlje. I koriste vešto.
U takvom slučaju IRAN je osuđen na propast. I ako ne sada, onda malo kasnije. Osuđen je ili na totalne reforme aktuelnog režima (u koje ja više ne verujem), ili na njegovo rušenje.
Pri tome, dolazak na vlast „američkog“ princa iz dinastije Pahlavi takođe ne donosi ništa dobro zemlji (o tome ću u posebnom materijalu).
U svakom slučaju, sve će se rešiti vrlo brzo. Za sutra vlasti pozivaju svoje pristalice da izađu na ulice gradova i time idu na sve ili ništa. Upravo to će pokazati da li će vlast ostati u zemlji ili ne.
