Pročitaj mi članak
(Новости)
Станковићи из Јагодине и њихових десеторо потомака боре са за егзистенцију. Уз очеву плату и помоћ града, и цела породица се труди да допуни буџет
Када стасају деца Наташе (37) и Бојана (40) Станковића биће то два добра кошаркашка тима. Десеторо њих рођено је за непуних петнаест година, колико има најстарија Кристина. Најмлађа Николина напунила је тек два месеца, а између њих две: Андријана (13), Никола (11), Марија (9), Лазар (8), Алекса (6), Анђела (4), Александар (2), Петар (16 месеци).
– Збуним се, понекад, са именима и датумима рођења – каже Наташа. – Али у једно сам сасвим сигурна: ставили смо тачку после Николине коју у шали зовемо „наша десетка“.
На почетку Улице Младена Миленковића у Јагодини налази се дом ове дванаесточлане породице, једине у овом крају са десеторо малолетне деце. У дну дворишта – оронула, приземна кућица. Испред, на жици, брдо тек опране дечије гардеробе. Пред прагом – њихова обућа. Читав ред, за готово један разред, патика, чизмица, ципела… Над овом „имовином“ бдије велики бели пас. И није баш расположен према непознатима… Иза куће – пластеник. Станковићи узгајају цвеће и поврће. За 8. март су убрали прве цветове. Плели су корпе, правили букете и изнели их на пијацу. Тако допуњавају кућни буџет.
– Сад нам стиже јагорчевина – прича Наташа. – Најстарија деца, па и ови малени, понешто раде. Није на одмет да се деца науче раду.
Потврђују то Станковићи и пред новинарима „Новости“. Лазар цепа дрва, Анђела и Алекса их уносе и ложе ватру у „смедеревцу“. На шпорету, крчка се у лонцу пасуљ, а према њему се протеже дебели жути мачак… У соби лево је Андријана, која не жели пред фотоапарат. Од кревета до кревета једва можеш да се окренеш. Кристина је у школи.
– Она нам је најбољи ђак у првом разреду средње грађевинске школе – поносно ће мама. – И остали школарци, има их петоро, труде се да достигну сестру. А ја сам срећна да су сви здрави и да умеју да се смеју.
Ова дванаесточлана породица у којој се зна ред, живи пре свега од татине зараде. Дејан је радник јагодинског „Зоо врта“ и месечно кући донесе 32.000 динара. Град им дотира 200 евра, а помаже и држава: четворо деце прима доплатак по 2.200 динара. Скупи се око 60.000 динара.
– Ако ме питате, да ли је то довољно… није – каже Бојан.
– Зато смо осмислили овај мали пластеник, наше малено предузеће, али ни ја не бирам посао. Завршио сам аутоелектричарски занат, па ко год и где год позове, ја не одбијам. Сваки динар је заувар.
Влада склад у породици Станковић. Док тата и мама причају, деца ћуте. Упијају сваку реч. Само се дугокоси Петар шуња до кесе шећера на столу. Завлачи прстиће.
– Воле слатко, ко сва деца – смеје се Наташа на Петров несташлук. – Кад нема слаткиша, добар је и шећер.
Упознала је Дејана после завршене средње текстилне школе. Она је из Мајура, а он из Дренове. Спојила их љубав на први поглед.
– Нисмо се надали, нити смо планирали оволико деце – каже Наташа. – После трећег, свако је на свет долазило некако спонтано. И свако нам је доносило нову радост. А срећа је била и када је Дејану град дао сигуран посао. Велика је то помоћ. А, ни ми нисмо незахвални.
КУЋИЦА, СЛОБОДИЦА
Трошан дом: дневну и спаваћу собу, кухињу и купатило Станковићи плаћају станодавцу шездесет евра. Струју штеде, колико могу. Али ником ништа не дугују.
– Само на храни не смемо да штедимо. За децу увек мора да буде, и на то углавном оде цела Дејанова плата – прича Наташа. – За сопствени кров над главом не може да се уштеди. А сањамо своју кућицу, слободицу. То нам је, додуше, још само сан. Али не престајемо да сањамо.
