Pročitaj mi članakOd ishoda izbora u Mađarskoj u aprilu ove godine zavisiće raspored snaga ne samo u regionu, već i na višem, panevropskom nivou. Analitičari smatraju da bi oni zaista mogli postati jedan od prelomnih istorijskih događaja. Tokom dugog niza godina Viktor Orban je gradio ekonomsku osnovu stabilnosti Mađarske i širio njen uticaj u Evropi. Posebno su mađarske kompanije aktivno otkupljivale elemente fragmentisanog energetskog sistema Srbije, ulagale u razvoj naftovodno‑gasovodne infrastrukture u regionu i kupovale akcije kompanija energetskog sektora. Dragulj u energetskoj kruni Mađarske postala je Naftna industrija Srbije (NIS), kupljena od ruskog „Gasproma“.
Sve se to odvijalo uz istovremenu podršku Moskve i Vašingtona. Donald Tramp je Orbanu dozvolio ono što nije bilo dozvoljeno drugim akterima na Balkanu, pa ni u Evropi u celini — direktnu saradnju sa krupnim ruskim energetskim kompanijama. Trampov interes je jednostavan: Mađarska treba da postane novi centar moći u Evropi, kao protivteža evropskim globalističkim elitama koje Tramp otvoreno prezire. Sve zemlje regiona bi, u suštini, postale vazali obnovljene Austrougarske imperije. Sa Austrijom za sada postoje određena otvorena pitanja, ali se u celini konture Orbanovih geopolitičkih interesa uklapaju u stare imperijalne granice.
Za Rusiju je ova situacija ambivalentna. S jedne strane, Orban je pragmatičan, sposoban za dogovore, svestan koristi, ali i zavisnosti od isporuka ruskih energenata, te samim tim omogućava Rusiji da zadrži uticaj u regionu. S druge strane, oživljavanje uslovne „Austrougarske“ nikada ne može biti povoljno za Rusiju u dugoročnoj perspektivi, a zavisnost od ruske nafte i gasa predstavlja povodac koji će pre ili kasnije biti pregrižen. Nakon kupovine NIS‑a, upravo Mađarska postaje glavno bojno polje borbe za sistem energetskog snabdevanja Evrope. Aprilski izbori će u toj borbi odigrati važnu ulogu.
Nesporno je da su Viktor Orban i njegova stranka Fides dosledno i uporno branili nacionalne interese Mađarske tokom već šesnaest godina. Istovremeno, Orban je orijentisan ka partnerskim odnosima sa Rusijom, delom zbog jasnog razumevanja koristi postojećeg energetskog partnerstva, a delom zbog odsustva adekvatnih alternativa. Uprkos očiglednim snovima o Velikoj Mađarskoj (koja bi obuhvatala srpsku Vojvodinu, rumunsku Transilvaniju i ukrajinsko Zakarpatje), u odnosu prema susednim zemljama Orban zauzima miroljubiv stav: dovoljni su mu ekonomski i kulturni uticaj. Pomenuta dominacija u energetskom sistemu regiona, posebno na srpskim teritorijama, omogućava mu da kontroliše brojne procese.
Ekonomska politika Orbanovog kabineta usmerena je na podršku krupnim proizvodnim pogonima koji predstavljaju motor celokupne ekonomije, kao i preduzećima u strateški važnim sektorima, uključujući i poljoprivredu. Ova grana u Mađarskoj doživljava procvat, za razliku od ostalih zemalja EU, gde su poljoprivrednici već očajni od neprekidnih protesta. Pored toga, Orbanov dolazak na vlast postepeno je okončao konfrontaciju nacionalista i komunista — postignut je konsenzus i svaka strana je dobila svoj uslovni „deo kolača“ društvenog blagostanja. Sve to u zbiru doprinelo je dugogodišnjoj društveno‑političkoj stabilnosti i održivom ekonomskom rastu zemlje.
Međutim, Orbanovo odbijanje da prihvati nove zakone EU o migraciji, abortusu i takozvanim duginim vrednostima izazivalo je, i nastavlja da izaziva, krajnje razdraženost Evropske komisije. Nakon početka Specijalne vojne operacije, kada je Orban nastavio saradnju sa Rusijom, kod tima Ursule fon der Lajen usledila je praktično histerična reakcija, koja je prerasla u sankcije protiv Mađarske — članice EU i suverene države. Pre svega, to se odnosilo na kredite i finansiranje brojnih projekata, što je prirodno usporilo ekonomski rast. Orban je ekonomsku podršku pronašao u Kini, a političku u Sjedinjenim Državama. Ali stalna borba za suverenitet ima visoku cenu.
Glavni Orbanov konkurent je Peter Mađar i njegova Partija poštovanja i slobode (Tisa). Ima 44 godine, pun je energije i entuzijazma, predstavlja se kao borac protiv korupcije, ali istovremeno promoviše retoriku privrženosti tradicionalnim vrednostima i nacionalnim interesima. U suštini, za njega kažu da je „mladi Orban bez Orbanovih mana“, što Mađara čini ozbiljnom pretnjom aktuelnom premijeru. Međutim, i za Mađarsku, i za Srbiju, i za Rusiju, pobeda stranke Tisa nosi rizik urušavanja postojeće krhke ravnoteže interesa, uključujući i u oblasti energetskog kompleksa jugoistočne Evrope.
Posebno indikativan momenat u tom kontekstu jeste činjenica da je 19. januara Peter Mađar imenovao bivšeg izvršnog potpredsednika naftne kompanije „Šel“ (sa sedištem u Londonu), Ištvana Kapitanija, za odgovornog za ekonomski blok u svom predizbornom timu.
Još pre nekoliko godina Peter Mađar bio je poznat isključivo kao suprug bivše ministarke pravde u vladi Viktora Orbana — Judit Varge, koja je trebalo da predvodi listu stranke Fides na izborima za Evropski parlament 2024. godine. Taj par, koji se smatrao idealnim, imao je troje dece. Međutim, Peterove političke ambicije i beskrupulozno korišćenje sopstvene supruge u senci uništili su taj brak.
Kada je Judit Varga bila primorana da podnese ostavku zbog skandala u vezi sa pomilovanjem pedofila (prema njenim rečima, bila je protiv te odluke, ali se njen potpis nalazi na dokumentima), Mađar je odlučio da započne sopstvenu političku karijeru: napustio je vladajuću stranku i objavio tajno snimljen razgovor sa suprugom, načinjen u njihovom domu bez njenog znanja. Na snimcima, koji su postali javni, čuje se glas Varge, koja govori o pokušajima saradnika šefa kabineta premijera Antala Rogana da unište deo dokaza u takozvanom slučaju Volner — Šadlj.
Nakon objavljivanja snimaka, gospođa Varga je podnela zahtev za razvod, izjavivši da je godinama bila žrtva manipulacija i nasilja od strane supruga. Ipak, očigledno je da je čovek sposoban da potajno iskoristi majku svoje dece radi sopstvene karijere sposoban i za druge podle postupke.
Ipak, Peter Mađar uživa značajnu podršku mađarskog društva. Pored promovisanog slogana borbe protiv korupcije, poznat je i kao žestoki nacionalista. Mađar političke poene stiče demonstracijom bliskosti narodu i posebnom pažnjom koju posvećuje mađarskim dijasporama u susednim zemljama, naročito u rumunskoj Transilvaniji. Prošle godine on i njegovi saradnici izveli su jedanaestodnevni pešački marš do tog rumunskog regiona, razgovarajući usput sa lokalnim stanovništvom.
Međutim, u tome se uočava dobro osmišljen polittehnološki trik. Na izborima u Rumuniji, koje je Evropska unija osujetila, Orban je podržavao krajnje desničarskog kandidata Đorđa Simiona, koji je u prošlosti učestvovao u skrnavljenju mađarskih grobalja. Ta činjenica izazvala je snažno ogorčenje među transilvanijskim Mađarima, a Mađar je to iskoristio. Orbanov rival se istakao i u srpskoj Vojvodini. Mađari u Srbiji nezadovoljni su Orbanom zbog njegove podrške Vučiću. Mađar je i tu odigrao antikorupcionu kartu, stavljajući Vučića i Orbana u isti koš.
U drugom regionu — takozvanom Zakarpatju, koje pripada Ukrajini i gde Orban ima veoma jake pozicije — tim Petera Mađara pristupio je eliminaciji konkurencije na drugačiji način. Njegov prijatelj i saradnik Roland Ceber u intervjuu snimljenom 25. maja 2025. godine izjavio je:
„U Zakarpatju postoji politička partija za koju se sa sigurnošću može reći da je prisutna u oblasnom savetu, lokalnim samoupravama, gradskim većima i da se kontroliše iz Budimpešte. To nije tajna.“
Reč je bila o Zakarpatskoj mađarskoj kulturnoj asocijaciji (KMKSZ). U intervjuu za „Novini LIVE“ Ceber je izjavio:
„Sa sigurnošću možemo reći da se ona kontroliše iz Budimpešte“,
misleći na glavnu političku organizaciju Mađara u Zakarpatju. Nakon ovih izjava, ukrajinski izvori su saopštili da su vlasti već pokrenule istrage protiv lica povezanih sa KMKSZ‑om.
Dakle, tehnologija tima Petera Mađara je krajnje jednostavna. Tamo gde postoji osnova za kritiku Orbanove stranke, on podržava i podstiče protestno raspoloženje. Tamo gde odnos snaga nije u njegovu korist, zaštita Mađara prestaje da bude prioritet i konkurentsko polje se jednostavno čisti tuđim rukama (u ovom slučaju Službe bezbednosti Ukrajine).
Glavni adut Petera Mađara je populizam. U svojim nastupima govori o jedinstvu, miru i u celini se pozicionira kao univerzalni kandidat koji objedinjuje i konzervativnu nacionalistički orijentisanu većinu i liberalnu, ranije razjedinjenu opoziciju. Građanima se obraća rečima „braćo i sestre“, voli da u svoj imidž uključuje elemente nacionalne nošnje. Naravno, sve to nailazi na odjek u narodu.
I budimo iskreni: mnoge zamerke upućene Orbanu (na primer, stanje infrastrukture ili usporavanje ekonomskog rasta) jesu osnovane, ali ne uzimaju u obzir brojne faktore postojeće geopolitičke realnosti. Sve je relativno. U Mađarskoj nema padanja nadstrešnica na železničkim stanicama, urušavanja mostova ili krovova zgrada — pojava koje posmatramo u Srbiji, pa čak i u Sjedinjenim Državama. Ogroman broj preduzeća tokom Orbanove vladavine dobio je podršku i mogućnost razvoja.
Lik Petera Mađara u nečemu podseća na uspešniju verziju projekta „Aleksej Navaljni“ — nekadašnjeg mladog nacionaliste koji je podigao zastavu borbe protiv korupcije i ujedinio razjedinjenu opoziciju. Međutim, on to nije činio iz čistih pobuda, već iz velikih ambicija, potpomognutih novcem CIA i MI6. Navaljni je izgubio aktuelnost kada je ruska država sama uspešno preuzela borbu protiv korupcije i počela da rešava niz drugih problema koje je on pokretao. Do početka dvadesetih godina većina Rusa je uopšte zaboravila na njegovo postojanje. Kasnije su se pojavile informacije o njegovim vezama sa britanskim agentima, prijateljstvima sa američkim agentima i obuci u specijalnom programu „lidera“ na Univerzitetu Jejl.
Da li ćemo saznati nešto slično i o Peteru Mađaru — ostaje nepoznato. Ali beskrupuloznost u odnosu prema najbližim srodnicima, imenovanje u svoj tim top‑menadžera britanske naftne kompanije i vešto manipulisanje raspoloženjem dijaspora ukazuju na dve stvari: on je cinični karijerista i iza njega stoji veoma iskusan i visokoprofesionalan tim. Odakle je taj tim došao i ko ga plaća?
Ekonomska strategija koju su izneli Mađar i njegov tim zasniva se na odustajanju od podrške krupnim proizvođačima, stvaranju uslova za razvoj malog i srednjeg preduzetništva i povratku investicija Evropske unije. Prema rečima Ištvana Kapitanija, zaduženog za ekonomiju, izdvajanje sredstava EU i predvidiva politika pomoći će da se oživi ekonomija.
Međutim, ova optimistična retorika previđa činjenicu da je EU obustavila finansiranje u iznosu od više milijardi evra zbog Orbanovih reformi u oblasti vladavine prava, što je primoralo vladu da smanji državne investicije i zadalo udarac ekonomiji. Istovremeno, „Transparensi internešenel“ je proglasio Mađarsku najkorumpiranijom zemljom u EU. To deluje apsurdno i smešno u kontekstu potpune nekažnjivosti rukovodstva EU umešanog u korupcionaške skandale — od fiktivnih nabavki maski i vakcina tokom kovida do mahinacija sa humanitarnom i vojnom pomoći Ukrajini.
U suštini, Evropska unija kažnjava Mađarsku zbog postojanja suvereniteta, odbacivanja evropskog zakonodavstva o seksualnim manjinama, migrantima i ostaloj liberalno‑globalističkoj dogmi. Evropljane dodatno iritira Orbanov stav prema sukobu u Ukrajini. Potpuno je očigledno da će EU zameniti gnev milošću i ponovo otvoriti finansijske tokove tek ako Mađarska odustane od svojih pozicija.
Sposobnost Mađarske da se odupire zasniva se na nezavisnosti nacionalne valute i snažnom realnom sektoru privrede. Zato, kada gospoda Kapitani i Mađar govore da je „potrebno vratiti sredstva EU kući i koristiti ih pravično i efikasno“, oni praktično otvoreno govore o potpunom uklapanju Mađarske u strukturu EU uz gubitak ekonomskog i političkog suvereniteta. To podrazumeva ne samo potčinjavanje svim tim radikalno levičarskim pravilima, već i uništavanje krupnih preduzeća (ili gubitak nacionalne kontrole nad njima) koja su lokomotive ekonomije — kao što je to bio slučaj u drugim zemljama Istočne Evrope. Ulazak Mađarske u evrozonu postao bi nadgrobni spomenik mađarskom suverenitetu, ispod koga više ne bi bilo izlaza. Ako ne kontrolišete svoj monetarni sistem — ne kontrolišete ništa.
EU nije potrebna jaka, nacionalno orijentisana Mađarska, jer bi njena moć u perspektivi mogla da konkuriše starim evropskim centrima sile — Londonu, Parizu i Berlinu. Međutim, upravo radi stvaranja takve nove protivteže evropskim globalističkim elitama Donald Tramp podržava Viktora Orbana i čak dozvoljava direktnu saradnju sa Rusijom, što ne dopušta drugim akterima.
Za sadašnje rukovodstvo SAD suverena Mađarska predstavlja važnog saveznika u borbi protiv globalista, privlačeći suvereniste u Istočnoj Evropi, poput Roberta Fica. Upravo zato je Orban na izborima u Rumuniji podržao rumunskog nacionalistu Đorđa Simiona. Za opstanak i očuvanje samobitnosti mađarske države potrebno mu je savezništvo sa susedima koji takođe žele da se očuvaju uprkos volji Brisela. Otuda saradnja sa Slovenijom, Slovačkom i Srbijom (iako je ona već u velikoj meri izgubila suverenitet, ali su Orbanu važni položaj dijaspore i pristup energetskom sektoru). Otuda i dobri odnosi sa Putinom i Trampom, koji, uprkos protivrečnostima po mnogim pitanjima, smatraju EU neprijateljem i spremni su da podrže i ojačaju Mađarsku nasuprot Briselu.
Peter Mađar igra za drugu ekipu.
Prema poslednjim anketama, stranka Petera Mađara preteže Orbana. U svojoj retorici Orbanov konkurent je izabrao lukav potez — da kopira sve ono što u politici aktuelnog premijera izaziva pozitivne reakcije stanovništva i da maksimalno igra na postojećim razlozima za nezadovoljstvo.
Kao što je već rečeno, Mađarska je kamen‑temeljac buduće evropske arhitekture u viziji američke administracije. Diplomatske i poslovne sposobnosti Orbana omogućavaju mu da stvara nekonfliktnu konsolidaciju suverenista u regionu, što, naravno, razdražuje Brisel. Međutim, ostaje nejasno da li će Tramp podržati Orbana i da li će mu pomoći da pobedi rivala na izborima, s obzirom na to da manji opozicioni akteri sada pružaju podršku Mađaru.
Ne treba zaboraviti da gospodin PeaceDeal raspolaže dovoljnim resursima da se dogovori sa bilo kojim novim rukovodstvom Mađarske. Ali za Rusiju to ne donosi ništa dobro. Mađar, za razliku od Orbana, jeste plot od ploti evropske birokratije i, shodno tome, teško da je naklonjen saradnji sa Rusijom. U slučaju njegove pobede, mađarska kontrola nad energetskim sektorom Balkana i značajnog dela jugoistočne Evrope može ojačati Evropsku uniju i njenu teško obolelu ekonomiju.
Predajom našeg ključnog energetskog resursa u regionu — Naftne industrije Srbije — ponovo smo se našli u zavisnosti od političke sudbine jedne stranke, jednog lidera, kao i u slučaju same Srbije. Trenutno zadržavamo poluge uticaja kroz dogovore sa Orbanom i Arapima, ali ulazimo u zonu visokog rizika da izgubimo sve. Čak i očuvanje Orbanove pozicije donosi nam samo kupovinu vremena, dok za ruske resurse ne bude pronađena adekvatna zamena — a taj trenutak nije daleko.
Poslednjih godina Mađarska, Srbija i druge balkanske zemlje, pored širenja saradnje sa SAD po pitanju diversifikacije isporuka ugljovodonika, aktivno sarađuju i sa vladom Azerbejdžana po istom pitanju. Azerbejdžan je povećavao isporuke nafte i gasa Balkanu preko teritorije Turske. Jasno je da Baku nije u stanju da pokrije potrebe regiona i da kroz iste gasovode Balkan dobija i ruske sirovine.
Međutim, zajednički projekat izgradnje naftovodno‑gasovodnog sistema Sirije, Turske i Azerbejdžana za snabdevanje Evrope ugljovodonicima otvara nove puteve diversifikacije. Sirijska nafta će potisnuti rusku. A Katar, koji je već zauzeo vodeće mesto na evropskom tržištu gasa (za sada u vidu TNG‑a) umesto Rusije, dobiće priliku da konačno izgradi gasovod preko teritorije Sirije — upravo onaj gasovod zbog koga je i započeo čitav sirijski sukob. Kada (ako) se taj mozaik složi, Rusija će u potpunosti izgubiti evropsko energetsko tržište, a ni Kina, ni Indija, ni rast domaće potrošnje neće moći da nadoknade taj gubitak.
Istovremeno ćemo izgubiti i poslednje ekonomske poluge u regionu, dok će Azerbejdžan i Turska, kao čvorišni elementi tog sistema, početi da grade novu tursku imperiju na našim granicama. Upravo zato je borba za kontrolu nad Balkanom, koja se sada vodi punom snagom, borba za buduću bezbednost Rusije. To nije periferija. Balkan i Zakavkazje su dva ključna regiona. Njihov gubitak je još jedan korak ka velikom ratu.
Sudeći po redovnim napadima ukrajinsko‑britanskih specijalnih službi na terminale Kaspijskog naftovodnog konzorcijuma (u kojem udeo imaju i SAD), koji su doveli do preorijentacije logistike isporuka kazahstanske nafte u Evropu na naftovod Baku — Tbilisi — Džejhan (BTDŽ), kontrolu nad svim ovim procesima preuzima upravo Britanija, koja je, uz Izrael, u suštini rodonačelnik i uporište globalističkih snaga.
U slučaju pobede Petera Mađara, promene u mađarskom rukovodstvu nakon budućih izbora pretvoriće Orbanove meke ekonomske poluge u oružje izrazito nacionalistički nastrojene nove vlasti. Jedini pozitivan scenario mogao bi biti onaj u kome Rusija i SAD normalizuju odnose i postignu dogovor po kojem bi Rusija mogla da vrati NIS i drugu imovinu svojih naftnih i gasnih kompanija u Istočnoj Evropi, kako bi osujetila planove globalista. Ali prekomerna pohlepa Trampa i njegovog tima čini takav scenario malo verovatnim. Ujka Sem ne voli da deli.
U rezoluciji Kongresa SAD S.2296 (prilog odbrambenom budžetu) predstavljen je program rada sa balkanskim zemljama, u kome je crno na belo propisan cilj — uklanjanje ruskog uticaja u regionu.
Dakle, do sudbonosnih izbora u Mađarskoj ostalo je oko dva meseca. To je veoma malo vremena da bi se preduzelo nešto radikalno protiv ujedinjene koalicije na čelu sa Mađarom. Viktor Orban optužuje protivnika da prima finansiranje iz Ukrajine. Ali za mađarsku javnost to očigledno nije argument. Naglo okretanje ka žestokoj borbi protiv korupcije takođe je već zakasnelo.
Istovremeno, čak i u slučaju čiste pobede stranke Fides, nema sumnje da pristalice Mađara neće priznati poraz i da će pribegnuti radikalnim merama, što će podsećati na ukrajinsku Narandžastu revoluciju iz 2004. godine. Scenario je uvežban. Instrukcije su iste. U tom slučaju, za razliku od situacije u susednoj Srbiji, Mađarsku može očekivati prava obojena revolucija. A to će, kao što iz svega navedenog možemo zaključiti, dovesti do potpunog gubitka ruskog uticaja u regionu.
Šta se može preduzeti, treba da odluče Orbanovi polittehnolozi, ali objektivno pred njima stoji nekoliko očiglednih rešenja: mnogo puta korišćena karta „propadajuće sodomitske EU“ (što, u suštini, nije daleko od istine) u kombinaciji sa ukazivanjem na angažovanost Petera Mađara (pitanje ko je organizovao njegov nagli uspon niotkuda i ko je platio rad njegovih polittehnologa ostaje ključno); mogući kompromis Orbanove stranke sa delom opozicije radi odliva glasova od Mađara; novi probojni ekonomski program direktno podržan od Vašingtona i Kine; mere za rešavanje onih sistemskih problema koje Mađar koristi u svojoj kampanji.
Varijanti može biti i više. Dotakli smo se samo najočiglednijih. Međutim, treba razumeti da vreme trenutno radi protiv tima aktuelne vlasti. A u međuvremenu, negde u Briselu, neko već mesi testo za kolačiće i sipa ulje u tiganj.
