Pročitaj mi članakPrenosimo tekst hrvatskog antiglobalističkog portala Logično, koji je da osvrt na predstojeće otimanje NIS-a i proterivanje ruskih energenata iz regiona:
Постоји нешто у ваздуху што Балкан добро познаје: тренутак када јачи издаје наређења, а мањи се претвара да преговара. У другим временима, царства су то радила мачевима и ултиматумима на пергаменту; данас то долази у облику меморандума Министарства финансија САД. Једина разлика је технологија. Логика је иста.
Америка сада отворено, без рукавица, без дипломатских метафора, тражи од Хрватске и Србије да избаце руски капитал из својих енергетских система, брзо као што се мења сијалица у ходнику. Кога брига што такве операције по дефиницији трају месецима или годинама. Кога брига што су Лукоил и НИС сложени системи, са радницима, обавезама, дугорочним уговорима, инфраструктуром и тржишном логиком. Кога брига што су устави две земље јасни као планински ваздух – приватна својина и тржишна економија су темељ поретка.
Када Вашингтон одлучи, све се распада. И нико више ни не покушава да то сакрије.
Србија је добила поруку да руски сувласници морају да оду. Не касније. Не постепено. Не кроз процес. Оду – одмах. Нема простора за дисање. Нема грејс дана. Нема правног маневра. OFAC је прекинуо дебату пре него што је и почела. НИС, кључна компанија за српску економију, практично је остављена да виси у ваздуху, између геополитичког поретка и техничке немогућности. Само државе које нису господари сопствених закона добијају ту врсту „сарадње“.
Хрватска прича има мало блажу амбалажу, али потпуно исти садржај. Лукоил мора да се извуче. Рокови су апсурдни, преговори су шупљи, стварност се игнорише. Радници се питају шта ће се десити, руководство ћути, а политичари говоре фразама које ништа не значе. Све док је комуникација пуна „ разматрања “, „ координација“ и „ контаката “, познато је да је прави центар доношења одлука негде другде.
А закон? А устав? А тржиште? Све то нестаје у магли чим стигне наређење из Вашингтона.
Ту се дешава први велики раскид: тренутак када држава пристаје да спроведе неуставну одлуку јер јој је наређено да то учини. Није битно да ли наређење долази из Москве, Брисела или Вашингтона. Чим спољашња сила диктира ко може бити власник, а ко не, држава више не функционише као субјект, већ као објекат.
Овај раскид има јасну драматургију која подсећа на Антигону, али не у карикатуралном облику већ у суптилној сржи сукоба. Антигона није само бранила свог брата – она је бранила принцип да постоје закони дубљи и јачи од декрета оних који тренутно држе власт. Данас, у Хрватској и Србији, тај принцип је устав . Није савршен, али је последња линија одбране . А оно што се сада дешава јесте његово систематско поништавање под спољним притиском.
Оно што највише вређа разлог није само чињеница да се траже потези који крше економски поредак. Увредљиво је што се све ради без икаквог покушаја да се понуди правна основа. Америчке санкције нису домаћи закон. Оне нису међународна обавеза. Оне нису чак ни европска директива. То је једнострана мера друге државе.
Па ипак, Хрватска и Србија морају да играју по тим правилима као део америчког правног поретка. То је тренутак када земља из телефонског именика постаје држава – политички ентитет који се покорава јер је тако научен да би преживео – „банана држава“.
У хрватском случају, гротескно је да се све ради под изговором „ заштите националне безбедности “. Каква је то безбедност која се заснива на томе да неко други одређује ко може да поседује компанију која пуни половину резервоара у земљи? Каква је то сувереност у којој министарство води преговоре не са власницима компаније већ са туђом администрацијом? Каква је то уређење у којем спољни субјект одлучује о судбини преко 400 запослених, а да притом нема никакав правни легитимитет?
Србија се, с друге стране, суочила са најтежим ударцем: рафинерији није дозвољено да ради. Банке не смеју да обрађују плаћања. Цевовод се затвара. Власници морају да оду. Све ово у року који не би био могућ чак ни да је цела земља радила само на овом задатку. То више није савет. То више није партнерство. То је гола наредба.
Невероватно је колико истина о међународном поретку излази на видело у таквим тренуцима. Свет стално понавља мантру о суверенитету, међународном праву, демократским процесима. Али када се карте великих сила пресеку, све то носи исту тежину као стара биоскопска карта коју пронађете у џепу. Постоји, али не значи ништа.
Најтрагичнија ствар у целој причи је понашање домаћих квази- шугастих елита. У тренутку када би требало да стану иза сопствених устава, они их претварају у документ који цитирају само када им то одговара. Њихов речник постаје збирка фраза, њихови ставови низ празних реченица. Лако је бити суверен у декларацијама. Прави суверенитет се брани управо када је најнеугоднији – када јачи наређује, а ви морате да кажете не.
И то „не“ не би било ни проруско ни проамеричко. Било би једноставно – државно.
За Хрватску и Србију питање није Русија. Није Америка. Није Запад или Исток. Питање је врло једноставно: може ли се неуставна одлука спровести зато што то захтева неко моћан? Ако се то дозволи, онда је игра готова. Све после тога је само техничко одржавање привида.
Устав који се не поштује под притиском споља није устав већ кулиса. Тржиште које се прилагођава туђим санкцијама није тржиште већ имитација. Земља која пристаје да јој други регулишу енергетику није земља, већ простор чије се границе више не мере суверенитетом, већ послушношћу.
Када неко други одлучује ко може да поседује ваше нафтне компаније, губите много више од самих компанија. Губите себе.
Учимо од Јеврејке Јудите – када малишани пркосе моћнима
У свету где моћ као да припада искључиво великима, Марулићева „Јудит“ остаје безвременска метафора за отпор малих народа. Кроз причу о храброј удовици која лукавством и одлучношћу побеђује наизглед непобедивог Олоферна, препознајемо образац који превазилази векове – асиметрија моћи није непремостива препрека када се интелигенција, морална доследност и заједница уједине против грубе силе.
Ова порука је посебно релевантна за Србе, Хрвате и Бошњаке , а заправо и све словенске народе, који, уместо стварања нових неодрживих државних формација, треба да уједине снаге у одбрани од инвазије оних који угрожавају њихову културу и опстанак.
Древна прича о Јудити не би требало да буде позив на насиље – осуђено на пропаст – већ да нас подсети да мали народи не би требало да имитирају методе оних који им прете. Уместо тога, њихова права снага лежи у стратешкој мудрости, културном интегритету и способности да препознају, попут Јудите, да се чак и највећа претња може неутралисати када се њене слабости прецизно идентификују.
У томе лежи лекција за све који се данас суочавају са наизглед непремостивим изазовима – истинска величина не лежи у броју тенкова или економској моћи, већ у непоколебљивој вери у сопствене вредности и спремности да се интелигентно заузмемо за њих.
Не говоримо о руљи и политичарима који су, попут оних који су исмевали Џудит, желели да се предају и служе робовласнику. Говоримо о појединцима који имају понос, мудрост и одлучност уграђене у своје гене.
Отворено без рукавица
Послушност домаћим политичарима је чин класичне велеиздаје. Издаја обичних људи који су дали своје животе борећи се једни против других са надом у боље сутра. Више није довољно пуштати песме Клетва краља Звонимира, Јунаци са кошара или Низамски или Мученички опроштај, да би се оправдао овај чин издаје, и бацањем костију међу балканске народе да би се прикрили злочин цивилизације и њихова кажњива дела.
Хрвати , Бошњаци и Срби треба да се понашају као епска Јеврејка Јудита. Схватите да нема бољитка од сукоба међу нама. Сви морамо заједно да се боримо за своју слободу – са мудрошћу и одлучношћу. Екстремистички олош који нас дели по религији, идеологији и географији треба бојкотовати. Они су издајници и страни плаћеници.
