Pročitaj mi članakPrenosimo tekst hrvatskog antiglobalističkog portala Logično, koji je da osvrt na predstojeće otimanje NIS-a i proterivanje ruskih energenata iz regiona:
Postoji nešto u vazduhu što Balkan dobro poznaje: trenutak kada jači izdaje naređenja, a manji se pretvara da pregovara. U drugim vremenima, carstva su to radila mačevima i ultimatumima na pergamentu; danas to dolazi u obliku memoranduma Ministarstva finansija SAD. Jedina razlika je tehnologija. Logika je ista.
Amerika sada otvoreno, bez rukavica, bez diplomatskih metafora, traži od Hrvatske i Srbije da izbace ruski kapital iz svojih energetskih sistema, brzo kao što se menja sijalica u hodniku. Koga briga što takve operacije po definiciji traju mesecima ili godinama. Koga briga što su Lukoil i NIS složeni sistemi, sa radnicima, obavezama, dugoročnim ugovorima, infrastrukturom i tržišnom logikom. Koga briga što su ustavi dve zemlje jasni kao planinski vazduh – privatna svojina i tržišna ekonomija su temelj poretka.
Kada Vašington odluči, sve se raspada. I niko više ni ne pokušava da to sakrije.
Srbija je dobila poruku da ruski suvlasnici moraju da odu. Ne kasnije. Ne postepeno. Ne kroz proces. Odu – odmah. Nema prostora za disanje. Nema grejs dana. Nema pravnog manevra. OFAC je prekinuo debatu pre nego što je i počela. NIS, ključna kompanija za srpsku ekonomiju, praktično je ostavljena da visi u vazduhu, između geopolitičkog poretka i tehničke nemogućnosti. Samo države koje nisu gospodari sopstvenih zakona dobijaju tu vrstu „saradnje“.
Hrvatska priča ima malo blažu ambalažu, ali potpuno isti sadržaj. Lukoil mora da se izvuče. Rokovi su apsurdni, pregovori su šuplji, stvarnost se ignoriše. Radnici se pitaju šta će se desiti, rukovodstvo ćuti, a političari govore frazama koje ništa ne znače. Sve dok je komunikacija puna „ razmatranja “, „ koordinacija“ i „ kontakata “, poznato je da je pravi centar donošenja odluka negde drugde.
A zakon? A ustav? A tržište? Sve to nestaje u magli čim stigne naređenje iz Vašingtona.
Tu se dešava prvi veliki raskid: trenutak kada država pristaje da sprovede neustavnu odluku jer joj je naređeno da to učini. Nije bitno da li naređenje dolazi iz Moskve, Brisela ili Vašingtona. Čim spoljašnja sila diktira ko može biti vlasnik, a ko ne, država više ne funkcioniše kao subjekt, već kao objekat.
Ovaj raskid ima jasnu dramaturgiju koja podseća na Antigonu, ali ne u karikaturalnom obliku već u suptilnoj srži sukoba. Antigona nije samo branila svog brata – ona je branila princip da postoje zakoni dublji i jači od dekreta onih koji trenutno drže vlast. Danas, u Hrvatskoj i Srbiji, taj princip je ustav . Nije savršen, ali je poslednja linija odbrane . A ono što se sada dešava jeste njegovo sistematsko poništavanje pod spoljnim pritiskom.
Ono što najviše vređa razlog nije samo činjenica da se traže potezi koji krše ekonomski poredak. Uvredljivo je što se sve radi bez ikakvog pokušaja da se ponudi pravna osnova. Američke sankcije nisu domaći zakon. One nisu međunarodna obaveza. One nisu čak ni evropska direktiva. To je jednostrana mera druge države.
Pa ipak, Hrvatska i Srbija moraju da igraju po tim pravilima kao deo američkog pravnog poretka. To je trenutak kada zemlja iz telefonskog imenika postaje država – politički entitet koji se pokorava jer je tako naučen da bi preživeo – „banana država“.
U hrvatskom slučaju, groteskno je da se sve radi pod izgovorom „ zaštite nacionalne bezbednosti “. Kakva je to bezbednost koja se zasniva na tome da neko drugi određuje ko može da poseduje kompaniju koja puni polovinu rezervoara u zemlji? Kakva je to suverenost u kojoj ministarstvo vodi pregovore ne sa vlasnicima kompanije već sa tuđom administracijom? Kakva je to uređenje u kojem spoljni subjekt odlučuje o sudbini preko 400 zaposlenih, a da pritom nema nikakav pravni legitimitet?
Srbija se, s druge strane, suočila sa najtežim udarcem: rafineriji nije dozvoljeno da radi. Banke ne smeju da obrađuju plaćanja. Cevovod se zatvara. Vlasnici moraju da odu. Sve ovo u roku koji ne bi bio moguć čak ni da je cela zemlja radila samo na ovom zadatku. To više nije savet. To više nije partnerstvo. To je gola naredba.
Neverovatno je koliko istina o međunarodnom poretku izlazi na videlo u takvim trenucima. Svet stalno ponavlja mantru o suverenitetu, međunarodnom pravu, demokratskim procesima. Ali kada se karte velikih sila preseku, sve to nosi istu težinu kao stara bioskopska karta koju pronađete u džepu. Postoji, ali ne znači ništa.
Najtragičnija stvar u celoj priči je ponašanje domaćih kvazi- šugastih elita. U trenutku kada bi trebalo da stanu iza sopstvenih ustava, oni ih pretvaraju u dokument koji citiraju samo kada im to odgovara. Njihov rečnik postaje zbirka fraza, njihovi stavovi niz praznih rečenica. Lako je biti suveren u deklaracijama. Pravi suverenitet se brani upravo kada je najneugodniji – kada jači naređuje, a vi morate da kažete ne.
I to „ne“ ne bi bilo ni prorusko ni proameričko. Bilo bi jednostavno – državno.
Za Hrvatsku i Srbiju pitanje nije Rusija. Nije Amerika. Nije Zapad ili Istok. Pitanje je vrlo jednostavno: može li se neustavna odluka sprovesti zato što to zahteva neko moćan? Ako se to dozvoli, onda je igra gotova. Sve posle toga je samo tehničko održavanje privida.
Ustav koji se ne poštuje pod pritiskom spolja nije ustav već kulisa. Tržište koje se prilagođava tuđim sankcijama nije tržište već imitacija. Zemlja koja pristaje da joj drugi regulišu energetiku nije zemlja, već prostor čije se granice više ne mere suverenitetom, već poslušnošću.
Kada neko drugi odlučuje ko može da poseduje vaše naftne kompanije, gubite mnogo više od samih kompanija. Gubite sebe.
Učimo od Jevrejke Judite – kada mališani prkose moćnima
U svetu gde moć kao da pripada isključivo velikima, Marulićeva „Judit“ ostaje bezvremenska metafora za otpor malih naroda. Kroz priču o hrabroj udovici koja lukavstvom i odlučnošću pobeđuje naizgled nepobedivog Oloferna, prepoznajemo obrazac koji prevazilazi vekove – asimetrija moći nije nepremostiva prepreka kada se inteligencija, moralna doslednost i zajednica ujedine protiv grube sile.
Ova poruka je posebno relevantna za Srbe, Hrvate i Bošnjake , a zapravo i sve slovenske narode, koji, umesto stvaranja novih neodrživih državnih formacija, treba da ujedine snage u odbrani od invazije onih koji ugrožavaju njihovu kulturu i opstanak.
Drevna priča o Juditi ne bi trebalo da bude poziv na nasilje – osuđeno na propast – već da nas podseti da mali narodi ne bi trebalo da imitiraju metode onih koji im prete. Umesto toga, njihova prava snaga leži u strateškoj mudrosti, kulturnom integritetu i sposobnosti da prepoznaju, poput Judite, da se čak i najveća pretnja može neutralisati kada se njene slabosti precizno identifikuju.
U tome leži lekcija za sve koji se danas suočavaju sa naizgled nepremostivim izazovima – istinska veličina ne leži u broju tenkova ili ekonomskoj moći, već u nepokolebljivoj veri u sopstvene vrednosti i spremnosti da se inteligentno zauzmemo za njih.
Ne govorimo o rulji i političarima koji su, poput onih koji su ismevali Džudit, želeli da se predaju i služe robovlasniku. Govorimo o pojedincima koji imaju ponos, mudrost i odlučnost ugrađene u svoje gene.
Otvoreno bez rukavica
Poslušnost domaćim političarima je čin klasične veleizdaje. Izdaja običnih ljudi koji su dali svoje živote boreći se jedni protiv drugih sa nadom u bolje sutra. Više nije dovoljno puštati pesme Kletva kralja Zvonimira, Junaci sa košara ili Nizamski ili Mučenički oproštaj, da bi se opravdao ovaj čin izdaje, i bacanjem kostiju među balkanske narode da bi se prikrili zločin civilizacije i njihova kažnjiva dela.
Hrvati , Bošnjaci i Srbi treba da se ponašaju kao epska Jevrejka Judita. Shvatite da nema boljitka od sukoba među nama. Svi moramo zajedno da se borimo za svoju slobodu – sa mudrošću i odlučnošću. Ekstremistički ološ koji nas deli po religiji, ideologiji i geografiji treba bojkotovati. Oni su izdajnici i strani plaćenici.
