U rasponu od osam dana, javnost u Srbiji je saznala za dva smrtna ishoda u vezi sa operacijom trećeg krajnika (adenoida) u Opštoj bolnici Čačak, što je u Čačku izazvalo proteste, zahtev za odgovore i staru, ali sve dublju dilemu: da li sistem ume da prizna grešku, razdvoji komplikaciju od propusta i objasni porodicama šta se tačno dogodilo.

Prvi slučaj odnosi se na četvorogodišnju devojčicu (u zvaničnim saopštenjima označenu inicijalima), koja je, prema dostupnim izveštajima, nakon rutinski opisane operacije trećeg krajnika razvila komplikacije tokom buđenja iz anestezije, potom je hitno transportovana u Institut za majku i dete u Beogradu, gde je preminula 4. februara 2026.

Ministarstvo je 10. februara saopštilo da je uputilo inspekciju u bolnicu i da je naložen spoljašnji stručni nadzor, uz napomenu da je bolnica sprovela unutrašnju kontrolu. Dan kasnije, 11. februara, Ministarstvo je objavilo da je primilo ostavku vršioca dužnosti direktora, dr Dejana Dabića, i ponovilo da je nadzor u toku, uz obećanje da će rezultati biti dostupni porodici i javnosti.

Drugi smrtni ishod zabeležen je u noći između 11. i 12. februara 2026. godine, kada je, prema zvaničnom saopštenju Ministarstva zdravlja Republike Srbije, preminuo muškarac star 38 godina u postoperativnom toku nakon operacije trećeg krajnika. Navodi se i da se pacijent, iako nije bio osiguranik, samostalno prijavio na intervenciju zbog hroničnih disajnih tegoba i uz pridružene bolesti.

Nakon drugog slučaja uvedene su privremene mere: rukovođenje ORL odeljenjem preuzeli su lekari iz Univerzitetskog kliničkog centra Srbije i Univerzitetskog kliničkog centra Kragujevac, kao i privremeno upravljanje bolnicom.

Paralelno su pokrenute pravne procedure, naložene obdukcije i toksikološke analize, a aktiviran je i Zaštitnik građana.

U Srbiji se ovakvi događaji ispituju kroz više paralelnih mehanizama: unutrašnju kontrolu, zdravstvenu inspekciju, spoljašnji stručni nadzor, sudsko-medicinsku obdukciju i potencijalne krivične i disciplinske postupke.

Ta višeslojnost može biti snaga sistema samo ukoliko je praćena transparentnošću. U suprotnom, ona u očima javnosti deluje kao razvlačenje odgovornosti.

Kod dece su kritične komplikacije često vezane za fazu buđenja iz anestezije: laringospazam, bronhospazam, aspiraciju, anafilaktičke reakcije ili neotkrivene srčane probleme.

Kod odraslih je jedan od najčešćih rizika postoperativno krvarenje, koje može dovesti do gušenja, hemoragijskog šoka ili naglog pogoršanja stanja.

Sve su to poznati medicinski rizici. Ali rizik sam po sebi ne isključuje odgovornost sistema za nadzor, prevenciju i brzu reakciju.

U Srbiji se sumnja rađa pre nalaza ne zato što su građani nerazumni, već zato što su navikli na ćutanje, šture odgovore i zaštitu institucija od odgovornosti.

Svedoci smo da se povremeno ljudi oglašavaju na društvenim mrežama i govore o lekarskim greškama i propustima, ali da se izuzetno retko, gotovo nikada, dešava da lekar za to zaista odgovara. U javnosti postoji snažan utisak da se kolege međusobno pokrivaju, da se izveštaji ublažavaju i da se sistem zatvara kada dođe do najtežih ishoda.

Taj osećaj nije nastao preko noći. On je posledica godina u kojima su porodice do istine dolazile preko medija, a ne institucija.

Posebno osetljivo pitanje je da li su pacijenti i roditelji zaista blagovremeno i potpuno informisani o mogućim rizicima kada se radi o invazivnim metodama lečenja. U tu kategoriju svakako spadaju hirurške intervencije, ali i medicinske procedure kao što je vakcinacija.

Koliko se realno govori o neželjenim dejstvima, o procentima komplikacija, o alternativama lečenja?

Da li bi se neki roditelji, da su znali sve rizike, odlučili za drugačiji terapijski pristup, konzervativne metode ili odlaganje intervencije?

Informisani pristanak nije formular koji se potpisuje u žurbi, već proces u kom pacijent razume šta prihvata.

Ovakvi događaji neminovno otvaraju i mnogo dublje pitanje: kakve lekare danas proizvodi sistem?

Kako izgleda obrazovanje na medicinskim fakultetima širom Srbije? Koliko je stvarne prakse, mentorstva i odgovornog učenja, a koliko formalnog polaganja ispita putem zaokruživanja?

Kako se lekari usavršavaju nakon diplomiranja? Da li je sistem kontinuirane edukacije stvarna nadogradnja znanja ili birokratska forma?

I najosetljivije pitanje koje godinama kruži u javnosti: ako postoje priče o korupciji, trgovini uticajem, kupovini ocena i diploma, kakve kadrove onda dobija zdravstveni sistem?

Jer bez kvalitetnog obrazovanja i jasnih etičkih standarda, ni najbolji protokoli ne mogu nadoknaditi slabosti u znanju i odgovornosti.

Šta bi građani s pravom trebalo da traže?

Minimalni standardi u ovakvim situacijama morali bi da uključe:

• jasan i javno dostupan rezime nalaza stručnog nadzora

• podatke o stopama komplikacija i kvalitetu rada

• unapređenje komunikacije sa porodicama

• sistem prijavljivanja i učenja iz grešaka, a ne njihovog prikrivanja

Da nepoverenje građana u zdravstveni sistem ne nastaje iz senzacionalizma, već iz godina konkretnih iskustava, posebno jasno pokazuje slučaj iz Opšte bolnice Valjevo iz 2023. godine, koji se upravo zbog svoje težine ponovo pojavljuje u javnosti nakon tragedija u Čačku. Taj događaj nije bio izolovan medicinski incident, već primer kako sistem reaguje tek kada posledice postanu toliko ozbiljne da ih više nije moguće sakriti ili relativizovati.

Prema svedočenju lekarke te bolnice za medije, u roku od svega deset dana čak četiri pacijentkinje su zaražene retkom i izuzetno opasnom bolničkom bakterijom raoultella planticola nakon različitih ginekoloških intervencija koje su sve obavljene u istoj operacionoj sali, na istom krevetu i sa istom opremom. Prva pacijentkinja, mlada žena od 27 godina, došla je zdrava na rutinski prekid trudnoće u kratkotrajnoj anesteziji, da bi već sat vremena nakon intervencije dobila visoku temperaturu i naglo pogoršanje zdravstvenog stanja. U početku su lekari sumnjali na mehaničke povrede materice i unutrašnjih organa, radili brojne dijagnostičke procedure, skenere i analize, ali ništa nije ukazivalo na direktnu hiruršku grešku. Tek kasnije je izolovana izuzetno retka bolnička bakterija koja je izazvala sepsu, a osoblju je saopšteno da je reč o tek dvadeset i sedmom zabeleženom slučaju takve infekcije u svetu.

Umesto da taj alarm bude signal za trenutno zatvaranje operacione sale, uzimanje briseva sa svih instrumenata, radnih površina i ruku osoblja, dezinfekciju prostora i obustavu intervencija dok se ne utvrdi izvor zaraze, u bolnici se, prema svedočenju zaposlenih, nastavilo sa radom kao da se ništa nije dogodilo. Pojavile su se čak i priče da je pacijentkinja „unela bakteriju“, iako je bila potpuno zdrava pri prijemu, što je u očima lekara koji su svedočili događajima predstavljalo pokušaj prebacivanja krivice sa ustanove na samu žrtvu.

U narednim danima usledio je najteži deo priče: i kod još tri pacijentkinje koje su imale različite ginekološke intervencije u istoj sali izolovana je ista bakterija, uz gotovo identičan tok naglog pogoršanja stanja. Jedna žena je nakon intervencije završila u šok sobi u kritičnom stanju, druga je posle carskog reza imala dugotrajno krvarenje koje nije odmah prepoznato, što je dovelo do više uzastopnih operacija i na kraju do teške infekcije, dok je treća pacijentkinja doživela toliko teške komplikacije da je završila na dijalizi. Sve četiri su hitno prebačene u beogradske klinike gde su se lekari borili za njihove živote.

Tek u tom trenutku, kada više nije bilo moguće govoriti o „izolovanom slučaju“, u bolnicu su stigle inspekcije Ministarstva zdravlja i Komisija za bolničke infekcije. Drugim rečima, bilo je potrebno više teško obolelih žena i realna opasnost po još veći broj pacijenata da bi sistem priznao da unutar ustanove postoji ozbiljan problem koji ugrožava živote, uključujući i trudnice koje su u tom trenutku ležale na odeljenjima i čekale porođaj.

Posebno je u javnosti izazvao ogorčenje podatak da je u istom periodu bolnicu posetila ministarka zdravlja, ali ne povodom opasne infekcije i dramatičnog stanja pacijentkinja, već zbog prezentacije urbanističkog projekta rekonstrukcije objekta, dok su pitanja o zdravstvenoj krizi unutar ustanove ostala bez odgovora. Taj simbolički momenat mnogi su doživeli kao jasan signal prioriteta sistema: zgrade i projekti pre ljudskih života.

Ovaj slučaj iz Valjeva pokazuje obrazac koji se gotovo doslovno ponavlja u različitim delovima Srbije i različitim medicinskim situacijama. Prvo se problem umanjuje i predstavlja kao izuzetak, zatim se relativizuje objašnjenjima o retkosti i nepredvidivosti, potom sledi ćutanje institucija, a tek kada posledice postanu javne i nemoguće za prikrivanje aktiviraju se inspekcije, nadzori i komisije. Istina u tim procesima gotovo nikada ne dolazi odmah od nadležnih organa, već zahvaljujući svedočenjima zdravstvenih radnika koji se usude da progovore i novinarskim istragama.

Upravo zbog takvog iskustva građani danas više veruju ličnim pričama nego zvaničnim saopštenjima. Ljudi razumeju da medicina nije svemoćna i da komplikacije postoje čak i u najboljim bolnicama sveta, ali ono što ne prihvataju jeste kultura prikrivanja grešaka, odlaganja reakcije i institucionalne tišine. Kada se alarmi ignorišu,  ućutkuju, na kraju  završe tragedijom, svaki naredni smrtni ishod više se  doživljava kao posledica sistema koji nije spreman da uči iz sopstvenih propusta.

Zato je slučaj iz Valjeva  upozorenje o dubljem problemu zdravstva u Srbiji, gde se bezbednost pacijenata često žrtvuje u korist institucionalnog mira, a greške ne koriste kao lekcija već kao nešto što treba sakriti, i gde poverenje javnosti ne nestaje zbog samih tragedija, već zbog načina na koji se sistem posle njih ponaša.

Oznake: bolničke infekcije, Čačak bolnica, devojčica Čačak, horor u Valjevu, inspekcija Ministarstva zdravlja, javna istraga, kriza poverenja, kultura ćutanja, medicinska greška, odgovornost lekara, raoultella planticola, sepsa, sistemski propusti, smrt posle operacije krajnika, tragedija u bolnici, Valjevo bolnica, zataškavanje u zdravstvu, zdravstveni skandal, bezbednost pacijenata, zdravstveni sistem Srbije