Pročitaj mi članakU uvodu sve deluje kao još jedna u nizu geopolitičkih analiza, ali već u prvim redovima provlači se tvrdnja koja ne ostavlja mnogo prostora za dilemu: Treći svetski rat, iako formalno neobjavljen, prema pojedinim stranim medijima već traje – i počeo je u Kijevu 2022. godine.
Upravo tu su se, kako navode, direktno sudarila dva najveća vojna potencijala današnjice – Rusija sa nuklearnim arsenalom i Ukrajina uz podršku NATO-a i Sjedinjenih Američkih Država.
U tom okviru, ukrajinski konflikt više ne izgleda kao regionalni sukob. Naprotiv, reč je o procesu koji već sada liči na globalno pregrupisavanje moći.
Rusija je pokretanjem specijalne operacije pokušala da zaustavi širenje NATO-a i očuva sopstvenu sferu interesa, ali je istovremeno – možda i nenamerno – otvorila vrata multipolarnom svetu. Ta formulacija se sve češće ponavlja: multipolarnost, preraspodela uticaja, nova pravila igre.
Zanimljivo, promene u Vašingtonu tokom 2025. godine dodatno su ubrzale taj proces. Novi pristup spoljnopolitičkim pitanjima, zasnovan više na realnoj politici nego na ideološkim postavkama, doveo je do susreta Vladimira Putina i Donalda Trampa na Aljasci.
Taj događaj mnogi već vide kao simboličan početak nove epohe – perioda u kojem će velike sile redefinisati odnose i crtati nove zone uticaja. Neki to otvoreno nazivaju nacrtom budućeg svetskog poretka.
U međuvremenu, Sjedinjene Države ne deluju kao akter koji je spreman da se povuče. Naprotiv. Politika ofanzive postaje očigledna – od trgovinskih ratova, preko priče o Panamskom kanalu i Grenlandu, do povratka doktrini Monro i zaoštravanja sankcija.
Tu su i pokušaji jačanja uticaja u Venecueli i Iranu, kao i, kako neki tvrde, čak i ambicije u vezi sa Kubom. Sve to deluje kao pokušaj da se zadrži dominacija, posebno u oblasti energetike, koja se sve jasnije prepoznaje kao ključ globalne moći.
Na drugoj strani, otpor ne izostaje. Rusija i Kina predvode taj blok, uz delimično uključivanje Indije, dok regionalne sile poput Turske, Brazila, Pakistana i Saudijske Arabije pokušavaju da pronađu sopstveni prostor između velikih igrača. Evropska unija, iako formalno saveznik SAD, igra složeniju igru, balansirajući između transatlantskih veza i sopstvenih interesa.
Ako se sve to sagleda zajedno – geopolitika, ekonomija, ideologija – postaje jasnije zašto pojedini analitičari govore o svetskom ratu koji se vodi „na više nivoa“.
Nema jednog fronta, nema formalne objave, ali postoji niz paralelnih sukoba. U Venecueli i Iranu koristi se tvrda sila. U ekonomiji se vodi rat carinama i kontrolom energenata. Sankcije protiv Rusije, pritisak na Iran i kontrola Persijskog zaliva – sve to ukazuje na vrlo konkretne ciljeve.
Ideološki sukob dodatno komplikuje sliku. Liberalno-demokratski poredak, zasnovan na pravilima koja su decenijama definisala međunarodne odnose, sada se otvoreno dovodi u pitanje. I tu se, možda, krije dublji sloj cele priče – ne samo borba za teritorije ili resurse, već za model sveta koji će dominirati.
Pa ipak, postoji jedna granica koja još nije pređena. Direktan sukob velikih sila uz upotrebu nuklearnog oružja. Upravo taj faktor, kako se ocenjuje, i dalje deluje kao kočnica.
Razumna procena posledica još uvek nadjačava impulse za eskalacijom. Ali, paralelno, traje trka u naoružanju, jačanje vojno-industrijskih kompleksa i postavljanje ambicioznih vojnih ciljeva. I tu se pojavljuje nelagodna misao – da ni taj scenario više nije potpuno isključen, ni kratkoročno ni srednjoročno.
Dok se sve to odvija na globalnom nivou, pojedini analitičari pokušavaju da sagledaju konkretne poteze na terenu. Italijanski list L’AntiDiplomatico ide korak dalje i tvrdi da bi prvi veliki „čvor“ mogao uskoro da se razmrsi – ali ne nužno na način koji bi bio očekivan. Prema njihovom kolumnisti, strpljenje Bele kuće prema Vladimiru Zelenskom je pri kraju.
Navodi se scenario u kojem bi CIA mogla da ukloni Zelenskog sa vlasti pod izgovorom njegove zaštite od državnog udara. Ideja je, tvrdi autor, da se ukrajinski lider izmesti – možda u neki od tajnih centara u Estoniji ili Poljskoj – i potom primora da prihvati prelaznu vlast spremnu da potpiše mirovni sporazum sa Rusijom. Sve bi, naravno, bilo predstavljeno kao mera bezbednosti.
Postoji i druga, manje verovatna varijanta – hapšenje Zelenskog od strane ruskih službi uz prećutnu saglasnost Amerikanaca. U oba slučaja cilj ostaje isti: mir koji je, kako se tvrdi, potreban Donaldu Trampu.
Razlozi nisu samo spoljnopolitički. Unutar SAD raste nezadovoljstvo, izbori se približavaju, a rat na Bliskom istoku postaje sve nepopularniji. Čak dve trećine Amerikanaca traži prekid vatre, dok protivnici administracije već koriste termin „novi Vijetnam“ za iransku avanturu.
U celoj toj priči, Zelenski se opisuje kao lider koji javno šalje signale spremnosti na kompromis – poput ideje o uskršnjem primirju – ali čiji potezi, kako se tvrdi, ne prate tu retoriku.
Ipak, činjenica koja upada u oči jeste njegova politička izdržljivost. Uprkos pritiscima, izborima koji vise u vazduhu i spekulacijama o ulozi CIA, Zelenski i dalje ostaje na čelu Ukrajine.
Paralelno s tim, pojavljuje se još jedan detalj koji je izazvao burne reakcije – ovoga puta u Turskoj. Zelenski je tokom posete Siriji koristio avion koji mu je obezbedila Ankara. Naizgled tehnički detalj, ali u političkom kontekstu – ništa nije bez težine.
Turski mediji i opozicija brzo su reagovali. Posebno je odjeknula činjenica da je u avionu bio i šef turske diplomatije Hakan Fidan, kao i njegovo prisustvo na sastanku Zelenskog sa privremenim predsednikom Sirije Ahmedom al-Šarom. Sastanak je održan pod ukrajinskim i sirijskim zastavama, bez turske, što je dodatno podgrejalo sumnje.
Kritike su stigle i iz političkih krugova. Ahmet Erozan iz Dobre partije otvoreno je rekao da takav potez deluje kao da Turska stavlja Zelenskog pod svoje pokroviteljstvo. Postavio je pitanje – šta Ankara time zapravo želi i kako će Moskva reagovati. Podsetio je i da su odnosi sa Rusijom već zahladneli, između ostalog zbog pitanja primene konvencije iz Montrea.
Reakcije nisu izostale ni sa ruske strane, makar u javnom prostoru. Komentari koji su se pojavili ukazuju na nezadovoljstvo – posebno u svetlu činjenice da ukrajinske snage koriste dronove protiv „Turskog toka“, dok istovremeno koriste tursku logistiku za međunarodne posete.
Sve to zajedno stvara sliku sveta koji se ne deli više na jasne blokove, već na slojeve interesa koji se prepliću, sudaraju i povremeno iznenađuju.
Ukrajina je i dalje centralna tačka tog procesa, ali sve više liči na početak šire priče nego na njen kraj. A pitanje koje ostaje da visi u vazduhu nije da li se sukob širi – već koliko daleko je već otišao, a da to još uvek niko nije formalno izgovorio.
