Pročitaj mi članakU pokretu koji kritičari nazivaju neviđenom koncentracijom digitalne moći, inicijativa Ujedinjenih nacija uz podršku fondacije Bil i Melinda Gejts ubrzava planove da do 2028. uključi 50 zemalja u globalni sistem digitalnih identiteta.
Označena kao kampanja „50 u 5“, inicijativa je već obezbedila obavezujuća obećanja najmanje 30 zemalja od lansiranja krajem 2023. godine. Sličan projekat najavljuje i Evropska unija, koja do 2025. planira digitalni novčanik za sve članice. Međutim, ljudi koji se bore za građanske slobode upozoravaju na moguću zloupotrebu i novu globalnu arhitekturu za nadzor i kontrolu.
Digitalni identitet je elektronska verzija ličnih dokumenata, često na pametnom telefonu. Zagovornici tvrde da olakšava pristup uslugama i finansijsku inkluziju. Ali tehnologija omogućava centralizovano sakupljanje ogromne količine ličnih podataka, uključujući biometriju poput otisaka prstiju i skeniranja lica, što stvara kompletan digitalni trag svakog pojedinca.
Primeri iz sveta pokazuju kako dobrovoljna pogodnost brzo prerasta u obavezu. U Indiji digitalni identitet Aadhaar postao je neophodan za preko milijardu građana, od otvaranja bankovnog računa do upisa deteta u školu. Etiopija do 2027. planira masovno uvođenje svog Fayda ID za 90 miliona građana. U Vijetnamu i Tajlandu neposlušnost prema sistemima digitalnih identiteta već dovodi do blokiranja miliona računa.
Čak i u stabilnim demokratijama ovaj proces izaziva sumnju. Švajcarski državni e-ID usvojen je sa tankom većinom od 50,4%, uz sprovođenje istrage zbog navodnih nepravilnosti.
Tehnološki giganti poput Epla integrišu digitalni identitet u svoje aplikacije, omogućavajući građanima da koriste pasoš kao osnovu identiteta u korporativnom ekosistemu.
Za mnoge posmatrače, scenario deluje poznato. Brzi, globalno sinhronizovani potezi podsećaju na metodologiju „lockstep“ korišćenu tokom pandemije Covid-19. Isti akteri koriste poruku bezbednosti i pogodnosti kako bi zaobišli javnu debatu.
Zastrašujuće je što u nekim zemljama digitalni identitet postaje ključ za čitav digitalni svet. U Papua Novoj Gvineji, da bi pristupili internetu i društvenim mrežama, građani će morati da imaju nacionalni digitalni identitet SevisPass, što otvara mogućnost da se neposlušni pojedinci jednim klikom isključe iz javnog života.
Kako kaže Enoch iz BrightU.AI:
„Digitalni identitet se prikazuje kao sredstvo državne kontrole i mogućnost zaplene privatnih sredstava u vanrednim situacijama. S jedne strane, to je opravdanje ‘Vaš novac će se koristiti za spas zemlje’, ali u suštini postaje alat državne kontrole.“
Inicijativa se širi i globalno. Zambija dobija pomoć od Etiopije da izgradi svoj sistem, što ukazuje na širok pristup digitalnoj upravi.
Globalni marš ka digitalnom identitetu predstavlja fundamentalno preuređenje odnosa između građanina i države. Brzo i obavezno uvođenje, integrisano u sve aspekte života, stvara svet u kome pravo na učešće u društvu više nije prirodno pravo, već dozvola koju država može poništi jednim dodirom ekrana.
