Pročitaj mi članakU današnjim korenito izmenjenim socijalnim i političkim okolnostima na geopolitičkom planu, kada se vodi otvoreni rat protiv našeg Tvorca Gospoda Isusa Hrista i Njegove crkve; kada Carigradski patrijarh čini sve da se nametne kao istočni papa i to; u momentu kada se čovečanstvo nalazi na granici sunovrata, a ljudski rod u moralnom i duhovnom dubokom padu, niko nema pravo na inertnost i spokoj; na mir i odmor; na neutralnost i nezainteresovanost, jer se danas brani suština i smisao našeg bitisanja na ovom svetu. Svako ćutanje i zatvaranje u ledenu tamu svoje samodovoljnosti će biti smatrano za GREH.
Upravo iz tog razloga i pišem ove redove, jer postaje više nego jasno da Fanar pokušava da ujedini sve pravoslavne hrišćane u Ukrajini, sa krajnjim ciljem da se kasnije ujedine sa unijatima, i na taj način, preko noći, cela Ukrajina da bude pokatoličena. Ovakva prljava igra je smišljena u cilju zadavanja odlučujućeg udarca Ruskoj pravoslavnoj crkvi i pravoslavlju uopšte, od koga bi se teško oporavili. Projekat je stvoren još 2013. godine u sinergiji CIA i Carigradskog patrijarha, kada je planiran državni udar u Ukrajini. Pitamo se, nije li logično da je u ovoj raboti učestvovao i Vatikan s obzirom na viševekovnu težnju «Svete Stolice» ka ostvarivanju papskog primata.
Zapravo, odmah posle državnog udara 2014. godine, predstavnici Carigradske patrijaršije su pozvali predstavnike kanonskih, raskolničkih i unijatskih crkvenih zajednica iz Ukrajine na simpozijum u Kanadi, u cilju razmatranja mogućnosti stvaranja «jedne jedinstvane crkve ukrajinske». Još tada je iza kulisa odlučeno da je neophodno da se kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva otrgne od Ruske pravoslavne crkve, i na taj način bude nanesen odlučujući udarac najmnogoljudnijoj pravoslavnoj državi sveta, od kojeg bi se teško oporavila. Potom, dolazi do realizacije narednog čina ovog paklenog plana, tj. usvajanja anticivilizacijskog, kriminalnog i diskriniminatorskog akta, kojim je Skupština Ukrajine (Vrhovna Rada) usvojila Zakon 8371, na osnovu kojeg se zabranjuje delovanje kanonske Pravoslavne crkve Ukrajine, što se nikada pre nije dogodilo u dugoj istoriji Pravoslavne crkve. Nesumljivo, reč je o planu ekumenističko – liberalno – globalističkih snaga, koje su u funkciji uništenja cele Pravoslavne crkve. U tom kontekstu, inicijativna grupa «Pasqua Together 2025» – «Vaskrs Zajedno 2025» je 14. septembra 2024. godine posetila Fanar kada se sastala sa patrijarhom Vartolomejom, da bi već posle pet dana, 19. septembra o.g. bila u Vatikanu, i susrela se sa papom Franciskom.
Kako navodi penzionisani mitropolit klinski Ruske pravoslavne crkve i bivši Patrijaraški egzarh Afrike g. Leonid Gorbačev, tokom obe posete su pokrenuta pitanja međuhrišćanskog jedinstva i zajedničkog proslavljanja Vaskrsa kao i obeležavanja 1700-te godišnjice od održavanja Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji (325). Nakon sastanka, Vatikan je dao ukupnu ocenu o posetiocima, rekavši da je reč o «predstavnicima različitih hrišćanskih konfesija, laičkih udruženja, crkvenih pokreta i društveno-političkih organizacija», dok je Fanar imenovao one koje smatra «inicijatorima», i to, predstavnike Interparlamentarne skupštine pravoslavlja, «Zajedno za Evropu», «Isus Hrist 2033» i pokret Fokolar. S tim u vezi, mitropolit Leonid se upitao: «Ukoliko su poslednje tri organizacije samo provodnice dubokog ekumenizma i ujedinjenja sa Vatikanom pod bilo kojim uslovima, šta onda tu radi ISP (Interparlamentarna skupština pravoslavlja)»?
Značajno je ukazati na to, da sve dok Rusija nije bila pod sankcijama, sabor Ruske pravoslavne crkve se redovno sastajao i rešavao probleme u korist svetskog pravoslavlja i vernika, i na taj način pokušavao da održi ravnotežu u odnosima sa drugim konfesijama. Nesumnjivo da delegacija „Vaskrs Zajedno 2025” pruža simboličnu podršku patrijarhu Vartolomeju, kojom potvrđuje svoju „posvećenost promovisanju jedinstva hrišćana kroz planirane slavljeničke događaje“. Ujedno, ova inicijativa naglašava važnu ulogu koju ove organizacije imaju u izgradnji mostova među hrišćanima širom sveta.
Posmatrajući površno, stiče se utisak da ove organizacije «grade mostove» između hrišćana širom sveta, što ukazuje na nešto veoma dobro i ispravno, to jest, da treba da živimo u miru, slozi i ljubavi u Hristu. Međutim, pažljivom čitaocu upada u oči, da organizacije koje nameću takve inicijative, ne služe našem Gospodu. Svima je odavno poznato da postoje nesuglasice koje su danas nepremostive po osnovnim dogmatskim i kanonskim pitanjima. Zapravo, Vatikan i Fanar prave iluzorne planove za ostvarivanje jedinstva, ali bez uključivanja i otvaranja diskusije o mnogim složenim i istorijski važnim pitanjima, sa drugim pomesnim pravoslavnim crkvama.
Drugim rečima, Vatikan i Fanar prave «račun bez krčmara», pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da neodgovorno prihvataju: koncepte «blagoslova istopolnih zajednica», kao i brojne novotarije koje je Rimokatolička crkva odavno uvela, kao i druge antihrišćanske planove, te s toga, smatram da se na ovaj način sve više udaljavaju od Istine, i vode molione ljudi za sobom u propast.
Na kraju susreta u Vatikanu, papa Francisko se obratio delegacijama sledećim rečima: «Moramo ići zajedno, a za to će nam pomoći put apostola iz Jerusalima, mesta odakle se vest o Vaskrsenju proširila po celom svetu. Tako ćemo se ponovo obratiti u molitvi Knezu mira, da nam podari Svoj mir».
Kada bi bili u prilici, na ovom mestu bi bilo neophodno podsetiti pontifika na postojanje još jednog puta, a to je Apijev put, kada je apostol Petar sreo Gospoda Isusa Hrista, i upitao:
– Domine, quo vadis? Kuda ideš Gospode?
– Eo Romam iterum crucifigi. Idem tamo gde ću ponovo biti razapet.
Sve to navodi na zaključak da je nemoguće doći do jedinstva bez jedinstvene Istine, a ne kao sada kada svako ima svoju «istinu» koja često zavisi od lokalnih ili svetskih moćnika, ličnih ambicija ali i partikularnih interesa. Zbog toga mitropolit Leonid upozorava da je pre svega neophodno ujediniti svoj narod, svoju pastvu, kako bi ljudi osetili crkveno jedinstvo, najvišu pravdu i zastupništvo. U suprotnom, pokušaji zašivanja starog hitona novim nitima, doveli bi do strašnih i nesagledivih posledica.
Nasuprot tome, Carigradski patrijarh Vartolomej je nastavio svoj ekumenističko-papistički destruktivni hod, o čemu svedoči i monah Epifanije Kapsaliotis sa Svete Gore, pogotovo kada je reč o planiranom zajedničkom proslavljanju Vaskrsa Rimokatoličke crkve i Carigradske patrijaršije 2025. godine, kao i o planiranom ujedinjenju crkava. Monah Epifanije je za sajt Sveštene episkopije Gornjokarlovačke rekao, da je patrijarh Vartolomej dolaskom na Svetu Goru uznemirio monaški život, njegov poredak i mir. U isto vreme, patrijarh Vartolomej je naglasio da monasi nisu iznad crkve već su samo njeni članovi, dok je Crkva on sam. Monah Epifanije je dodao da je tokom boravka u manastiru Karakalu, Carigradski poglavar naglasio da se «jedinstvo vere i Crkve nalazi u pominjanju njegovog imena». Ukratko, to znači da tajna vere nije Hristos koji se otelotvorio, koji je stradao i bio razapet, koji je Vaskrsao i koji se Vazneo, već je tajna vere i spasenja u pominjanju njegovog imena kao Carigradskog patrijarha. Nasuprot tome, ukoliko neko od monaha ne bude spominjao njegovo ime, time ruši Crkvu. Jednom rečju, došao je na Svetu Goru da održi predavanje monasima da su u obavezi da tokom Božje službe pominju njegovo ime, u smislu da je božanstvo.
U nastavku, monah Epifanije dodaje: «To što ga celokupna Moskovska Patrijaršija ne pominje na službama, to ne igra nikakvu ulogu, ali ako ga jedan svetogorac ne spomene za vreme službe, onda se time sve urušava. I naravno, svi znamo da Rusi čine dve trećine pravoslavnog sveta, ali njega ne interesuje to što ga Ruska crkva ne pominje na liturgijama. To što ga ne pominje par stotina miliona pravoslavaca, ni to ga ne interesuje, ali ako se usudi jedan svetogorski monah da ne pomene tu ‘presvetu’ glavu, onda je to katastrofa.
Pošto je takvim stavom Vartolomej sve skandalizovao, nastavio je da govori o Ukrajini, u vezi sa kojom je naglasio da je reč o velikoj i pravednoj borbi koju treba svi da pomognu (na šta je monah Epifanije dodao – ‘ukrajinski nacisti su u stvari satanisti’).
Posle toga, patrijarh Vartolomej se osvrnuo i na skopsku crkvu, za koju je rekao da je u redu što je ovim činom ušla u šizmu sa Srpskom crkvom, jer se u šizmi ionako nalazila još od 1967. godine! Posle prezrivog tona kojim je govorio o Srbima koji su Ohridsku arhiepiskopiju imali u okviru svoje patrijaršije, kao i omalovažavanja srpske patrijaršije, Vartolomej je izvadio svoj „ferman“ i rekao: „Pošto ja to govorim, sada ste vi (Makedonska crkva) u redu, prihvatam vas i priznajem!“ Iako se pripadnici takozvane Makedonske crkve nisu pokajali niti tražili oproštaj, ili bilo kakvu molbu podneli.
S tim u vezi, monah Epifanije se upitao, zbog čega se sve to desilo? To se desilo zbog toga što su mu „gazde“ sa druge strane okeana izdale naredbu: „Vidi, mora da se reši pitanje Skoplja, jer treba da vidimo šta će biti sa Srbijom, jer Srbija kvari ‘supu’ na Balkanu i ostaje vezana za Rusiju“. U stvari, Vartolomej se angažuje na zadatku koji od samog početka pokušava da ispuni, a to je da potpuno razjedini pravoslavlje i da ga stavi pod papski primat, što je konačno i bila viševekovna težnja «Svete Stolice».
Podsećanja radi, takvi pokušaji su bili i u prošlosti, kao npr. 1274. godine u Lionu i 1439 u Firenci (Florentinska unija). Drugim rečima, u suštini reč je o sjedinjenju crkava koje podrazumeva pokornost pravoslavne crkve papi, pogotovo sada kada se Carigradska patrijaršija sa tim saglasila. To vidimo i kroz brojne bogoslovske tekstove koji imaju zajedničku teologiju i eklisiologiju, dok nosioci ekumenističko-papističke provenijencije smatraju da je tema «filiokve» još 1995. godine završena, kada je najistaknutiji teolog Carigradske patrijaršije novijeg vremena Jovan Zizijulas rekao da «način na koji zapadna crkva sada piše ‘Filiokve’, mi pravoslavni sa tim više nemamo problem«. Ocenjuje se da bi svaka crkva za sebe nastavila da poštuje svoje tradicije koje su u skladu sa njenim učenjem. To znači da bi pravoslavni nastavili da poštuju svoje dogmate, dok bi katolici poštovali svoja zastranjivanja. To se kanonski naziva UNIJOM. Drugim rečima, pravoslavlje bi na taj način postalo jedna velika UNIJA, jer od onog momenta kada suštinski priznamo sve jeresi Vatikana, a u isto vreme zadržimo svoje spoljašnje karakteristike, tog momenta postajemo unijatska crkva.
U očekivanju neprijatnih pitanja od strane vernika, već su spremljeni odgovori, u prvom redu oni, koji se odnose na pričešće. Pravoslavci se neće pričešćivati hostijom, već će to činiti kao i do sada, samo što će biti sjedinjeni sa rimskom crkvom. U stvari, pričešćivanje će biti kao što se danas pričešćuje jedan unijat, i to će biti puno crkveno zajedništvo.
Sva krv Svetih pravoslavnih ispovednika vere koja je prolivena protiv papske jeresi, anateme patrijaraha, sinodi i naši veliki svetitelji koji su osudili papizam, biće odbačeni i proglašeni za jeretike. To iz razloga što po ekumenistima, oni snose krivicu jer su uništili zajedništvo sa papskom crkvom, time što su tvrdili da je Pravoslavlje jedina Istina.
Ako bude onih koji se tome budu suprotstavljali, to će biti razjedinjena manjina i biće proglašeni ne samo šizmaticima nego i jereticima, a postoji mogućnost da budu i gonjeni u pravnom i svakom drugom smislu. To će se činiti iz razloga što će se sjedinjenje smatrati velikim istorijskim dostignućem, tako da će oni koji ponovo budu realizovali ujedinjenje crkve nakon hiljadu godina, biti smatrani svetim i ravnoapostolnim. Ujedno, takav čin će biti upotrebljen u svrhu propagande radi političkog ujedinjenja, tj. biće upotrebljeno kao ideološko oružje za stvaranje buduće globalne super države. Očekuje se da će mnogi reći: „Ako je postojao raskol između Istočne i Zapadne crkve više od hiljadu godina, zar i mi evropski narodi ne možemo da se ujedinimo? Zar i mi koji smo toliko napredni i imamo tako visoku kulturu, zar i mi ne možemo da se ujedinimo»?
To je upravo ista ona Evropa koja preko ujedinjenja hrišćanske Crkve teži ostvarenju geopolitičkih ciljeva, dok u svom Statutu ne spominje hrišćanstvo i Gospoda Isusa Hrista, iako znamo da Evropa svoje bitisanje zasniva na triju stubova: grčka filosofija, rimsko pravo i hrišćanstvo.
Ocenjuje se da bi crkveno sjedinjenje podstaklo drugo, tj. političko. Takođe, razmatrano je i pitanje onih koji bi se ovome protivili, i došlo se do zaključka da bi bili u znatnoj manjini kao i da većina običnog sveta nedeljom ide u crkvu na Svetu liturgiju, koju prati kao pozorište. Nakon liturgije odlaze kući na ručak sa porodicama, gde se završava njihov crkveni život, jer ih ne zanima šta se dešava unutar Crkve, šta kaže papa ili bilo koji episkop, da li je u pitanju jeres ili ne! Običan svet misli – „Šta god da bude, ja ću da idem u crkvu“, a tamo mu se, na žalost, sve svodi na običaj što će reći, Sveto pričešće mu je isto kao kad ispija čašu vina ili vode. Sada ne postoji kao nekada laos (narod), koji je reagovao čim je primetio bilo kakva odstupanje od pravoslavlja među duhovnim vođama, od kojih se odmah distancirao. Njima je bila važna ortodoksija koja ih je interesovala isto koliko i vera. Danas, velika većina odlazi u crkvu samo zbog toga što se tako „valja“ – da bi poslovi dobro išli, da bi se deca venčavala, ćerka našla dobrog muža, sin dobru snaju…
Ponašaju se kao da je naša Crkva nekakva kafana u kojoj treba samo dobro da prolaziš i uživaš, prema tome, neće tu biti nikakvih reakcija od strane verujućeg naroda, što znači da je ekumenistima teren potpuno otvoren.
Ovde ima i simbolike sa Prvim vaseljenskim saborom koji je 325. godine održan u Maloazijskoj Nikeji, a koju papisti i ekumenisti žele da zloupotrebe. Zapravo, na Prvom vaseljenskom saboru je osuđen Arije i njegova jeres, na kojem su prisustvovali Sveti Oci poput Sv. Nikolaja, Sv. Spiridona, Sv. Ahilija i drugi.
Pošto se sada približava 2025. godina što je 1700 godina od Prvog vaseljenskog sabora, Vatikan i Carigrad žele da tu godišnjicu proglase godišnjicom sjedinjenja crkava, a što znači, potpuno ignorisanje postojanja raskola i jeresi Rimokatoličke crkve. Nasuprot tome, kao što je 325. godine Crkva osudila raskol i jeres, sutra će se blagosiljati raskol i jeres Latina, i na neistini zasnovati lažno ujedinjenje. Takav čin prevazilazi svako licemerje i lukavstvo.
Akteri ovakvog plana, smatraju da bi to jedinstvo „obnovilo“ crkvu, koju će priznati svih pet patrijaršija – Pentarhije (Rimska, Carigradska, Aleksandrijska, Antiohijska i Jerusalimska), koje će Rimskom episkopu dati primat i prizanti papu kao vrhovnog poglavara. Već je dogovoreno da svi zapadni unijati pripadnu Carigradskoj patrijaršiji, gde ima puno bogatih ljudi naročito u Americi i Kanadi. Očigledno je da se iza svega krije novac, za šta je naročito zainteresovan pohlepni carigradski poglavar.
Na žalost, moramo da konstatujemo da su se ekumenizam i papizam danas priširili kao zarazna bolest, od koje su oboleli mnogi velikodostojnici pomesnih pravoslavnih crkava. Kako malih tako i velikih. Međutim, većina pravoslavnih patrijaršija to prikriva, pokušavajući da se sami izleče od jeresi u koju su zapali, dok je mali broj onih koje to ne skrivaju.
Jedna od njih je i Srpska pravoslavna crkva, koju je najbolje predstavio prof. dr Miodrag Petrović, istoričar kanonolog i naučni savetnik Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, u članku pod naslovom: „Autokefalija ‘Makedonske pravoslavne crkve – Ohridske arhiepiskopije’ kao nekanonski proizvod crkvenodržavne saradnje“, koji je objavljen na sajtu Stanje stvari 12. februara 2024. godine. U tekstu piše: „Episkop bački dr Irinej pomoću patrijarha Porfirija postupa slično patrijarhu Vartolomeju. Oni tomosima o autokefaliji razbijaju jedinstvo i sabornost Pravoslavne crkve“.
Takođe, jedan od najvećih teologa, mislilaca i filosofa Srpske pravoslavne crkve, Sv. Vladika Nikolaj Žički je rekao:
«Makedonsku narodnost» može da prizna samo neki sunovraćeni sveštenik.
Završiću rečima najvećeg duhovnika Srpske pravoslavne crkve ave Justina Popovića, koji je rekao:
«Pričešće od jeretika otuđuje od Boga i predaje đavolu… hleb jeretički nije telo Hristovo. Kakva je razlika između svetlosti i tame, takva je i između Pravoslavnog Pričešća i jeretičkog. Pravoslavno prosvećuje, jeretičko pomračuje; jedno sjedinjuje sa Hristom, drugo – sa đavolom; jedno oživljuje dušu, a drugo – ubija. Pričešće iz jeretičkih ruku jeste otrov, a ne prost hleb“.
Autor teksta Diogenis Valavanidis je predsednik Centra za zaštitu hrišćanskog identiteta i predsednik Odbora za religijska pitanja Centra za geostrateške studije
