Прочитај ми чланакС једне стране ЦБ се одаје признање да су увођењем негативних стопа практично створиле четвртину глобалног привредног раста, а с друге да њихови лекови могу постати опаснији од болести – поремећај цена активе и нови финансијски мехурови.
Јесу ли мере монетарне политике исцрпљене? Не, нису. Централне банке и даље располажу апотеком пуном лекова. Ипак, ако би се досадашње терапије почеле агресивније примењивати или ако би биле уведене сасвим нове терапије, то не би било без политичких, финансијских и економских ризика. Поред тих ризика, већи проблем је што терапијске мере централних банака не могу бити решење за неке од већих потешкоћа с којима се суочавају економије високог нивоа дохотка.
У идеалним околностима, стога, монетарна политика не би требало да остане „једино место догађања“ (Тхе Онлy Гаме ин Тоwн), како указује наслов књиге чији је аутор економиста и инвестициони менаџер Мухамед ел Еријан (Мохамад Ел-Ериан). Нажалост, ми не живимо у идеалном свету. У реалном свету централне банке морају остати наш изабрани лекар.
Централне банке су с правом прибегле терапијама радикалнијим од оних које су раније користиле. Све водеће централне банке економија високог нивоа дохотка спустиле су интервентну стопу за краткорочна средства близу нуле.
Банка Јапана (БоЈ) увела је тако ниску камату још од 1995. године.
Америчке Федералне резерве и Банка Енглеске примењују ултраниске камате скоро од почетка 2009. године. Њиховим стопама пошла је Европска централна банка (ЕЦБ) од 2013. године – касно се прикључивши.
Те централне банке су такође знатно повећале своје билансе применом квантитативног попуштања или, у случају Банке Јапана, „квантитативног и квалитативног попуштања“ (које је обухватило продужавање рока доспећа за финансијску имовину коју је куповала).
Као и Фед, Банка Енглеске је престала са откупом финансијске имовине. Али она у свом билансном стању има више активе, мерено у односу на британски бруто домаћи производ, но што је раније имала у својој дугој историји. БоЈ и ЕЦБ наставили су до данас да повећавају своје билансе.
У последње време, како је гувернер Банке Енглеске Марк Карни (Марк Царнеy) указао у фебруару у Шангају: „Захваљујући иновативности централних банака… уведене су негативне камате, при чему је приближно четвртина глобалног привредног раста створена у привредама у којима су кључне камате дословно пробиле дно.“
Ипак, и после вишегодишњих настојања, америчка економија је једина међу значајним економијама високог нивоа дохотка успела да достигне циљану базну инфлацију мерену индексима потрошачких цена. Због тоге је, такође, само Фед почео циклус пооштравања политике, мада опрезно, тако да је камата на федералне фондове и даље испод 0,5 одсто.
На тај очити неуспех реаговало се и тако што су се појавиле тврдње како остварење циљаног нивоа инфлације није важно. Неки су чак кренули да нас уверавају у то да дефлација има својих предности. Такви ставови су мањкави из три разлога.
Прво, ако је инфлација на нули или још нижа, ако постане негативна, постаје теже доћи до потребних промена релативних цена и плата. Тешкоћу ствара ригидност номиналних плата. Та тешкоћа је посебно од значаја код вишедржавних валутних унија, као што је еврозона.
Друго, у условима дефлације негативне реалне каматне стопе су могуће само уз изразито негативне номиналне каматне стопе. Са негативним реалним каматама, земље могу запасти у дуготрајно стање слабе тражње, повећане незапослености и ниских инвестиција.
Треће, дефлација доводи до тога да реални терет створен постојећим номиналним нивоом дуга постаје све већи. То доноси опасност од настајања зачараног круга презадужености и дефлације, ситуације коју је описао амерички економиста Ирвинг Фишер (Ирвинг Фисхер) тридесетих година прошлог века. Јапан је успео да стабилизује дефлацију на ниском нивоу, што би се могло објаснити агресивним коришћењем мера фискалне политике. Будући да је такве мере немогуће једнообразно применити у еврозони, у њој су израженији ризици од убрзања дефлације.
Важно је, стога, да централне банке остваре циљану инфлацију. То подразумева веома ниске, или чак негативне номиналне камате. Као што је председник ЕЦБ Марио Драги (Марио Драгхи) недавно указао, многи замерају да су ниске камате саме по себи извор проблема.
„Али“, одговорио је он, „оне нису проблем. Оне су симптом постојања проблема недовољне инвестиционе тражње у целом свету која би усисавала сву расположиву штедњу у економији.“
Питање је колико су добре терапије монетарне политике ради оздрављења тако хроничног мањка тражње. Један од одговора би био да централне банке имају много начина да створе додатне монетарне подстицаје: ниске и чак негативне каматне стопе, куповина финансијске имовине, обавештавање јавности унапред, подизање нивоа циљане инфлације, директно монетарно финансирање државних дефицита и емисију новца усмерену на домаћинства.
Међутим, стварање платног система заснованог на готовини тежак је и скуп посао. Неки економисти су чак предлагали укидање готовинског новца. У сваком случају, даљи монетарни кораци могли би наићи на знатне потешкоће.
Прво, што политика више излази из конвенционалних оквира, теже је калибрисати њене ефекте. Неопходно је подстаћи тражњу, али не претерати у томе и треба омогућити да се пратеће појаве могу савладавати. То је веома тешко постићи, не само због тога што монетарна политика дејствује путем много канала. Поред тога, ефекти могу бити непредвидиви. Да ли негативне камате, на пример, доприносе јачању поверења тиме што показују да централне банке нису исцрпиле своје терапијске могућности, или нарушавају поверење јер потврђују колико је болест озбиљна?
Друго, неки лекови могу бити опаснији од саме болести. Можда највећу забринутост ствара опасност да се екстремним мерама монетарне политике могу створити поремећаји цена активе и нова надувавања финансијских мехурова. Други критичари указују да ослањање на терапије монетарне политике смањује притисак на владе да споведу неопходне структуралне реформе. Поред тога, политике смишљене да наводно утичу на валутни курс могле би бити схваћене као механизми пребацивања терета на друге валуте.
Треће, екстремне мере монетарне политике могу изазвати начелне приговоре. Кредитори се противе свим мерама усмереним на снижавање камата, на пример. Поред тога, постоји страх да би директно финансирање државних дефицита могло само подстаћи фискалну расипност.
Поред тих приговора, јављају се још две важне потешкоће при снажном ослањању на монетарну политику.
Уколико је један од основних проблема превелика штедња у поређењу с инвестицијама, боља терапија би била уведена мерама фискалне политике.
У Јапану, на пример, велики проблем је висок ниво штедње у нефинансијском корпоративном сектору. Ту би очигледна терапија била повећање пореза на задржани профит. Повећање пореза на потрошњу би просто била погрешна мера. Алтернативно решење би било да владе повећају високоприоритетна јавна улагања.
Други проблем је у томе што слаба тражња није једина невоља. Макар подједнако значајни су слабљење раста продуктивности и, у неким земљама, нефлексибилност тржишта. Због тога би потпунији пакет мера обухватио и структуралне реформе. Оне нису панацеја, посебно не краткорочно, на шта је ММФ указао. Али потребно је да оне буду укључене.
Мере монетарне политике нису исцрпљене, али и прекомерно ослањање на монетарну политику је проблематично. Једна од потешкоћа лежи у политичким ограничењима даљих акција. Друго ограничење проистиче из неопходности да се калибришу мере политике и ублаже пратеће појаве. Фискална политика би требало да одигра много већу улогу у регулисању тражње. Треба нагласити да се мерама монетарне политике постижу палијативни учинци, али не излечење, структуралних проблема ниског привредног раста и нефлексибилних тржишта.
