Законом и Уредбом за велепоседнике и локалне моћнике, а против паора – Политички комесари ће делити државне њиве на 30 година.

Све што је написано у Закону о пољопривредном земљишту, а не иде на руку пољопривредницима већ великим играчима, било страним или домаћим, потврђено је пре пар дана у Уредби коју је потписао премијер Србије Aлександар Вучић, а којом се, поручују његови министри, „прецизирају услови и критеријуми давања државних њива у дугорочни закуп“.

Све што није требало да се деси, ако заиста ова држава одиста мисли на паоре, а не на велепоседнике и локалне моћнике – десило се. Није најгоре то што се опет показало да ова држава влада уредбама, већ то што се окренула против, како их сама назива – малих и средњих пољопривредника. A таквих је, само у Војводини 22.000 и они обрађују 80 одсто овдашњих њива. Сада би их већина могла бити ускраћена за око 120.000 хектара, јер ће се те оранице уместо њима убудуће у закуп давати „великим инвеститорима“ који имају инвестиционе планове за наредних 30 година. Поменимо, само онај ко намерава да улаже у неку врсту пољопривредно-прехрамбене производње и има инвестициони план, имаће право на закуп државних ораница.

Закон о пољопривредном земљишту донет на последњој лањској седници републичког парламента дигао је велику прашину, а паорска удружења и Покрајинска влада протестовали су указујући на то да би његове одредбе, поготова ова по којој се домаћим и страним инвеститорима даје 30 одсто пољопривредног земљишта у општини у закуп на 30 година, могле бити погубне за пољопривреду и пољопривреднике. Упозоравано је на то да закон није писан за пољопривреднике већ за немачку компанију „Тенис“ и домаће тајкуне. По доношењу закона кренуло се, онако како не треба, мимо Министарства пољопривреде и без радне групе, у писање правилника о инвестицијама. Напрасно, неочекивано и неуобичајено, уместо правилника, 13. јуна ове године, донета је Уредба о условима, начину и поступку за остваривање првенства закона.

Готово је све у вези с њом спорно. Од тога да ће о томе ко ће у општини добити оранице у аренду на 30 година одлучивати комисија у којој су три министра и још два члана по избору једног од тих министара, преко тога да није најјасније какве би то инвестиционе планове будући улагачи требало да имају, до тога да ће се, када један закупац узме под своје трећину државних њива, ускратити право већини ратара да дође до парчета земље, а лицитације ће бити скупље.
опово њива

Судећи по овом документу, све ће се одвијати по оној „ко пре девојци, њему девојка“. Ко се пре јави са захтевом за дугорочни закуп земљишта и са инвестиционим планом, и ко буде по аршинима министара, тај ће њиве и добити. Остају отворена питања попут оних за кога ће тај који ће од државе добити земљиште да би на њему развио неку производњу, производити прве четири године док не заврши инвестицију, шта ће се десити ако од улагања одустане за две-три године јер се нигде не помиње раскид уговора…

Како стоји у уредби, тражи се од будућих инвеститора да дају податке о пољопривредном земљишту, времену трајања закупа, року плаћања закупнине…, али не и о средствима обезбеђења. Шта ће се дешавати ако закупац земљишта крене у инвестицију, направи неку халу и предомисли се и повуче, како то у Србији често бива? Да ли му остају у рукама хиљаде хектара у следеће три деценије, иако на тој земљи неће дићи ниједан погон, покренути производњу, уложити милионе и запослити људе? И зашто уредба поново регулише цену закупа ораница иако је већ Законом, његовим 64. чланом, утврђено да ће се аренда одређивати по просечној цени на последњем надметању у локалној самоуправи?

Постоји, додуше, у уредби петнаестак критеријума о томе шта треба да садржи инвестициони план али нема најважнијих и чврстих, охих попут одрживости инвестције и трајности пословања. Све је на одлуци чланова комисије. Какав закон, такав и уредба.

Све спремно за “Тенис”, Костића, Матијевића…

Како је, осврћући се на закон који је претходио овој уредби, објаснио Иван Петровић, старији адвокат београдске Канцеларије ЈПМ Јанковић Поповић Митић, право првенства закупа државног земљишта представља новину у Закону, којом је омогућено да лица која имају „инвестициони план“ пре осталих заинтересованих лица узму у закуп пољопрвредно земљиште у државној својини.

A мали на лицитације

У Војводини има преко 140.000 власника обрадивог земљишта. Међу њима је 96 оних који имају поседе од 300 до 1.000 хектара. Око 80.000 хектара у власништву имају Петар Матијевић, Мирослав Мишковић и Миодраг Костић (заједно). Према подацима Покрајинске владе, војвођанске општине, њих 45, располажу са око 450.000 хектара државног пољопривредног земљишта. По новом закону о земљишту 30 одсто тог земљишта даваће се инвеститорима који намеравају да улажу у пољопривредно-прерађивачке капацитете, који поднесу инвестициони план и прођу комисију. Преостало земљиште издаваће се као и до сада – пољопривредницима по основу права пречег закупа и на лицитацијама. Како ће за њих сада остати мање расположивих њива, трка за државним ораницама биће жешћа па се очекује и да цене закупа скоче што, имајући у виду све јефтинију паосрку робу, „малима“ никако не иде на руку.

– Имајући у виду да је ранија пракса била да се земљиште даје у закуп на период не дужи од три године и да је површина која се може дати у закуп једном лицу била ограничена у апсолутном износу (100 хектара), јасно је да је циљ измена и допуна омогућавање појединцима да узму у закуп велику површину земљишта на период од 30 година.

Нажалост, појам „инвестиционог плана“, као основног услова за остварење права првенства, није дефинисан Законом, тако да је дискреционо право на јединици локалне самоуправе, односно Министарству пољопривреде, да оцени да ли одређени инвестициони план даје неком лицу право на првенство у закупу пољопривредног земљишта или не – нагласио је Петровић оценивши да „право првенства закупа није јасно дефинисано и регулисано изменама и допунама Закона о пољопривредном земљишту, али очигледно се фаворизују нови учесници на тржишту с обзиром да морају правити своје инвестиционе планове“.

– Ипак, каква је инвестиција у питању, колики су износи у питању, како ће се мерити корист од инвестиције, како ће се контролисати спровођење инвестиционог плана и друго није регулисано Законом. Они који су већ инвестирали у пољопривреду и која своје инвестиционе планове спроводе, највероватније неће моћи да остваре право првенства закупа пољопривредног земљишта у државној својини.

Ништа се није променило ни нетом обнародованом уредбом која би за који дан требало да ступи на снагу, што практично значи да одмах по формирању владе и именовању министара, инвеститори могу да узму земљу у закуп. Сада је, што се закона тиче, у потпуности припремљен терен за долазак немачке индустрије „Тенис“, која би, по договору Aлександра Вучића и првог човека месног гиганта Клеменса Тениса, у Србији требало да организује производњу меса.

– Не видим никакву шансу да се пољопривредна газдинства регистрована у статусу физичких лица организују као правно лице и закупе државно земљиште, иако је министарка изјавила да ће задруге имати право првенства. Видим да ће услове прописане уредбом моћи да искористе само правна лица попут МК Групе Миодрага Костића, Индустрије меса „Матијевић“ Петра Матијевића… Само они ће моћи да испуне услове јер се тражи да фирма има референце и претходно пословање – каже за Voice аграрни аналитичар и познавалац земљишне политике Ђорђе Бугарин.

Тешко ће, по његовој оцени, бити изводљиво то да се неколико малих газдинстава за кратко време организују, израде и поднесу инвестициони програм. A и ако то успеју, неће им много вредети ако нису подобни, вели наш саговорник.

– Критеријуми ће се субјективно процењивати, а услове могу испунити само они који дуго раде у том послу. Ништа се у суштини није променило у односу на Закон о пољопривредном земљишту. Ко им је по вољи, тај ће добити шансу, а ко није неће и то је то. Верујем да ће шансу искористити и наши бизнисмени, не само „Тенис“ – каже Бугарин.

Он је и додао да није урађено ништа на унапређењу законодавног оквира када је о пољопривредном земљишту реч, посебно са аспекта обавеза које је Србија преузела Споразумом о стабилизацији и придруживању, а тичу се одредби да се омогући страним држављанима да постану власници земљишта под истим условима као и грађани Србије.

Кога брига за ризик корпуције

Велика спорна ствар у најновијој уредби у давању пољопривредног земљишта у закуп инвеститорима је дискреционо право министара да одлучују о томе. Креатори овог документа нису узели у обзир извештај Aгенције за борбу против корупције из децембра прошле године у којем је наведено да Закон о пољопривредном земљишту садржи ризик корупције због тога што се ”органима јавне власти при доношењу одређених одлука дају широка дискрециона овлашћења”.

Ту се пре свега мисли на то што се влади препушта да ближе пропише услов и начин за остваривање права првенства закупа, као и начин продаје земље, односно то што се министру пољопривреде дају широка овлашћења. Супротно оцени Aгенције за борбу против корупције, творци уредбе написали су да „комисију обавезно чине министар надлежан за послове пољопривреде, министар надлежан за послове финансија и министар надлежан за послове привреде, као и најмање још два члана које именује министар надлежан за послове пољопривреде“.

Та два члана, која министар пољопривреде одреди за поступање по конкретном захтеву, могу бити представници локалне самоуправе на чијој територији се налази земљиште обухваћено захтевом или представници аутономне покрајине.
Ивана Дулиц Марковиц

Ивана Дулић Марковић: Вероватно ће критеријум за доделу државног земљишта бити спонзорство странке или неког од министара.

– Државне њиве ће се издавати без иједног критеријума. Заправо, вероватно ће критеријум бити спонзорство странке или неког од тих министара – каже за Voice некадашња министарка пољопривреде, сада консултанкиња СЕЕДЕВ-а Ивана Дулић Марковић.

Указујући на део уредбе који се односи на чланове комисије, она подсећа на то да су за четири године промењена три министра пољопривреде, а ни министри привреде нису се дуго задржавали на том месту.

– Нема тог генија који може да зна шта ће бити 30 година. Једва чекам да видим генија који сме да се усуди да да некоме толико драгоцен ресурс на основу инвестиционог плана који је без икаквог критеријума на 30 година! Је ли они знају боље од тржишта, од сељака? На чему ће се заснивати рурални развој – на запосленима код локалних тајкуна!? – пита се Ивана Дулић Марковић додајући да је проблематично и то што се уопште доноси уредба када постоји закон.

„Паори – глупе незналице, министри – генији свезналице“

– Мени је у целој причи најстрашније толико страшно потцењивање добрих пољопривредника. Овим накарадним изменама закона и уредбом врло је јасно написано – добри и конкурентни пољопривредници су глупи, незналице, лењи и неспособни, а министри су ти генији свезналице. A сви знамо да је обрнуто – вели Ивана Дулић Марковић.

С друге стране, садашња министарка пољопривреде Снежана Богосављевић Бошковић вели да Уредба прописује услове и критеријуме за одређивање висине закупнине „у циљу оснаживања локалних самоуправа да кроз одговорно газдовање привлаче инвестиционе пројекте за ново запошљавање и очување живота у руралним подручјима“.

Она не види ништа спорно у томе да о свему одлучују три министра и два члана комисије које одабере министар пољопривреде, а како је објаснила, припремањем уредбе посебна пажња посвећује се произвођачима који кроз удруживање у задруге могу да буду потенцијални инвеститори.
снезана богосављевиц босковиц

– Тиме се даје могућност да кроз удруживање оних који имају ограничене ресурсе, те ресурсе ставе у функцију заједничког улагања – рекла је министарка и прецизирала да је минимална вредност инвестиције 500.000 евра или 3.000 евра по хектару.

Дакле, већ сад, по формирању владе, могу паори да се зачас удруже у задруге и закупе хиљаде хектара у својој и суседним општинама. Баш лепо. Aко су министрима драги, остаје им још једна ситница – да припреме 500.000 евра.

Извор: voice.org.rs

Ознаке: државно земљиште, пољопривредно земљиште, српски сељаци, страни инвеститори, тајкуни