Прочитај ми чланакУ Србији се, према подацима Aгенције за заштиту животне средине, 250 компанија активно бави рециклажом, а ресорно министарство је до сада издало око 600 дозвола за управљање отпадом.
Директор Aгенције за заштиту животне средине Филип Радовић подсећа да ће Србија, кад на ред дођу преговарачка поглавља која захтевају одређени ниво заштите животне средине, морати да обезбеди око десет милијарди евра за те намене.
– Сетимо се пре неколиико година је Жозе Мануел Барозо донео папир нашем премијеру Aлександру Вучићу на којем је животна средина била обележена црвеном бојом, а сада смо изашли из те црвене боје и на последњем Одбору за енергетику у Бриселу препознат је и похваљен напредак у области заштите животне средине – навео је Радовић.
Он поручује свакоме ко се за посао са рециклажом одлучи да може да очекује подршку Владе Србије кроз нови Зелени фонд који се припрема.
– Aко се неко одлучи за рециклажу, то јесте прави посао јер пре свега може да рачуна на подршку Републике Србије која ће кроз нови зелени фонд бити у могућности да свим компанијама које учествују у том процесу обезбеди извесно, предвидиво и одрживо пословање – истиче Радовић.
Зелени фонд је, према његовим речима, у новом Закону о заштити животне средине замишљен као буџетски фонд у који ће се од 2017. године, новац сливати од наплате еколошке таксе, а након тога упућивати компанијама које се баве или учествују у неком виду зелене економије.
Ту ће, додаје, бити укључени и неформални сектор и невладин сектор и многе друге активности које сачињавају области животне средине.
Какве су шансе за успех?
Никола Егић, директор компаније „Божић и синови“ потврђује да су шансе за успех у послу с рециклажом веће него у неком другом и за то наводи два разлога.
Први је, према његовим речима, тај да отпадом хтели не хтели, морамо да управљамо, односно, „то није нешто што може да остане тамо где га бацимо“, а други је онај који доноси профит.
– Сваки отпад је направљен од неког материјала, кад се тај материјал узме из отпада, он се може користити као сировина за производњу нечег новог – закључује Егић.
Његова компанија, иначе, бави се рециклирањем електричног и електронског отпада већ десет година и добар је пример како се у овом послу, ако се њиме одговорно бави, може лако успети.
БИС је основан пре 30 година, до 2006. се компанија бавила пружањем услуга у ИТ индустрији, а онда су ушли у бизнис који се зове управљање отпадом јер им је тада приликом увоза ИТ опреме речено да више не могу да је увозе, уз образложење да у Србији не постоји систем за рециклажу.
– Речено нам је да Србија нема система за рециклажу, па смо одлучили да га направимо – каже Егић и додаје да његова компанија са 180 радника успешно послује.
Недостају сировине
Кристина Цвејанов, председница Aсоцијације рециклера Србије, каже да недостаје сировина, односно отпад који би се тим фабрикама достављао да имају шта да раде.
Овако, додаје, већина ради с пола капацитета.
– Наша постројења раде са 50 одсто капацитета, а огромне количине отпада које сакупе комунална предузећа завршавају на депонијама, док наши рециклери не могу да напуне постројења. Зато је сакупљање отпада најслабија карика у ланцу рециклаже – тврди Цвејанов.
Она наводи и да је у Србији издато више од две хиљаде формалних дозвола за сакупљање отпада, до је број неформалних, уличних сакупљача немогуће тачно утврдити.
Истовремено, проценат амбалажног отпада који се реициклира је око 40 одсто, где смо, каже Цвејанов, близу Европе, цији је стандард 50.
– Оно у чему се код нас заостаје, јесу стакло и лименке. Те сировине се не рециклирају у задовољавајућем проценту, јер се ни не сакупљају довољно, те би управо о сакупљању тог отпада требало размишљати у будућности – поручује Цвејанов.
