Да ли је могуће да се пресудом против Аргентине чини преседан који ће постати правило и који ће огроман број држава довести у тешку позицију?

Државама које нису биле у стању редовно да отплаћују дугове било је омогућено да их делимично отпишу и репрограмирају. Та неписана правила су усвојена и важе на глобалној економској сцени последње три деценије. Репрограм никада није био лак, имао је и своју скривену политичку димензију, али су државе успевале да после отписа дела дугова поново нормално функционишу.

Ова устаљена пракса прети да буде радикално нарушена пресудом њујоршког судије Томаса Гриесе (Тхомас Гриеса, на слици) пресудом коју је 26. октобра ове године потврдио и амерички Касациони суд. У том спору изгубила је Аргентина, а добили су они њени кредитори који се нису придружили колективном репрограму аргентинског дуга. Иако процес још увек није окончан, његове потенцијалне последица су забрињавајуће, без обзира на крајњи исход спора.

Сага почиње 2001. година, када је Аргентина престала да сервисира своје дугове и када је почео дуги процес њиховог реструктурирања који је обављен у две фазе – 2005. и 2010. године. Аргентина је тиме репрограмирала преко 90 одсто својих дугова, будући да је највећи број кредитора прихватио услове репрограма и отпис дугова који је са тим ишао. Мали број кредитора који су репрограм одбили покушао је своја потраживања да намири судским путем и у целом износу. Ово што се данас догађа епилог је те саге. Ако пресуда остане и реализује се, Аргентина ће овим кредиторима морати да исплати пун износ дуга.

Прескочићу бројне и комплексне техничке заврзламе ове пресуде и фокусираћу се само на њену суштину, логику и потенцијалне последице.

ПРОБЛЕМ ДРЖАВА ДУЖНИКА
Када су дугови по кредитима у питању, судови су избегавали да пресуде против суверених држава и да стану на страну поверилаца. То је разлог због кога су државе дужници успевале да избегну пленидбу своје имовине и новца по свету. Претња је увек била присутна, али се готово никада није и реализовала. За то или није било судског основа – судског документа на бази кога би пленидба добила легалитет – или, ако је пресуда и постојала, њено спровођење је у пракси било готово немогуће.

Правна пракса је прихватила, мање или више експлицитно, да су државе суверене, да су специфичан дужник и да се разликују од корпорација, на пример. Иако заклети тржишни фундаменталисти такву логику не прихватају, иако на први поглед може изгледати да су они овде у праву, проблем је сложенији него што изгледа.

Корпорација која не може уредно да сервисира своје обавезе или је прогласила банкрот и тражи репрограм дугова, располаже моћним оружјем. Ако се репрограм не прихвати, корпорација ће се угасити, а са њом и обавезе. Повериоци ће се наплатити из преостале имовине, ако је има, и том приликом ће претрпети велике губитке. У интересу је поверилаца да буду флексибилни, да пажљиво израчунају последице својих акција и да, најчешће, свог дужника одрже у животу. Кредитори су присиљени да воде рачуна и о интересу дужника, па зато постоји каква-таква равнотежа преговарачке моћи обе стране.

Државе дужници не могу нестати, па, ако се изузме случај Њу Фаундленда, државе не могу престати да постоје као последица своје презадужености. Њихов капацитет да дугове враћају је неограничен, без обзира на последице по њих и њихове становнике. Државе неограничено трају, имају много више различитих облика имовине од оне коју имају корпорације и, најважније, имају пореске механизме којима могу натерати своје грађане да (посредно) помажу враћање државних дугова. Снага кредитора је зато балансирана искључиво и само суверенитетом дужника под условом да тај суверенитет није доведен у питање.

За државе које су постале несолвентне, отпис и репрограм дугова је једини пут да се избегну финансијско уништење, као и политички и социјални хаос који са тим иду. Финансијска криза погађа много већи број људи и погађа их много теже но што криза може погодити корпорације и њене запослене. За кредиторе то није превелик проблем јер они (ако им судови то дозволе) могу стрпљиво и бесконачно наставити да цеде државе, без обзира у каквом стању се оне и њихови грађани налазе. Кашњење и успорено плаћање се могу компензовати све већим и већим каматама.

Финансијска тржишта препознају различите кредитне ризике држава и квантификују их кроз камате. Што су државе ризичније, то су каматне стопе које кредитори траже веће. Високе камате које ризичне државе плаћају имају само један циљ – да компензирају ризике и губитке ако до отписа дугова дође.

ПОСЛЕДИЦЕ ПО СРБИЈУ
Ако судови сада одлуче да су државе у истој позицији као и сви други дужници, да морају враћати дугове у целости, увек и по сваку цену, онда нема потребе за диференцирањем у висини камата јер ризика тада заправо и нема. У том случају би све државе требало да плаћају исте или сличне каматне стопе. Све преко тога била би пљачка дужника.

Логика коју сам овде изнео је вероватно имплицитни економски разлог за правну праксу која је преовлађивала годинама. У светлу те логике, америчка пресуда је крајње спорна и нарушава нешто што је до скора био табу.

Да ли иза ове пресуде стоји нешто више од ексцетричног судије и његовог поједностављеног виђења облигационих односа и игнорисање правног и економског контекста везаног за аргентински репрограм? Невоља је што је пресуду судије Гриеса подржала и виша судска инстанца, која не може бити несвесна свих последица овакве одлуке. Овде није у питању само немогућа позиција у којој се сада налазе Аргентина и већина њених поверилаца који су на репрограм пристали. Реч је и о свим будућим репрограмима до којих ће неминовно доћи.

У новом амбијенту који се можда ствара, позиција кредитора се драматично ојачава и он се ослобађа сваке одговорности и ризика везаних за кредите које даје државама. Кредитори ће бити дестимулисани да помогну дужнику да из кризе што пре изађе. Ако би то и урадили, услови по дужника ће бити лошији него што је то раније био случај. Сваки отпис дугова ће бити таман толики да се глава одржи изнад воде само неко време. Уступци ће бити минимални, и дужник ће ићи из једног репрограма у други.

Да ли је могуће да се овом пресудом чини преседан који ће постати правило и који ће огроман број држава довести у тешку позицију? А ако постане правило, да ли ће се оно баш стриктно примењивати или ће неке нове пресуде толерисати пријатељске и послушне државе, а кажњавати непослушне? Да ли ће пресуде које доносе судови малих држава моћи да се спроведу или ће то бити привилегија само моћних држава и њихових судова? Да ли се на овај начин уводи још једна политичка батина прерушена у економско-правни принцип?

Само ирационални оптимисти могу веровати да ће Србија у не тако далекој будућности избећи ново репрограмирање дугова. Било би зато мудро да српска влада пажљиво прати њујоршки процес и да из његовог епилога извуче закључке. Они ће се тицати не само будућности Аргентине већ и Србије и сличних земаља.

 

(блог Небојше Катић)

Ознаке: њујоршки процес, Аргентина, дугови, економија, камате, Србија