Иако државни врх тврди да имамо довољно новца за све преузете обавезе и пројекте, изгледа да се републички и локални буџети пуне лошије него што се и у условима пандемије очекивало па је већ почела убрзана продаја „породичног сребра“.

Град Београд је последњих месеци убрзао рад комисије за јавна надметања и прикупља неопходан новац на аукцијама где све чешће износи некретнине у свом власништву, станове, зграде, плацеве или земљишта.

Неке од њих продате су будзашто, код неких је процедура спорна, а код неких објеката тек се ишчекује купац.

Серија распродаја кренула је још од августа, када су почела оглашавања јавних аукција.

Већ почетком септембра, на аукцији која је трајала свега неколико минута јер се појавио само један учесник, продат је симбол главног града, палата Београђанка, и то по почетној цени од 16,5 милиона евра.

У понуди је било више од 19.000 квадрата пословног простора, од приземља до 21. спрата, што значи да је цена по квадрату износила 868 евра.

Спекулације медија да је кипарска фирма која је купила Београђанку повезана са српским министром финансија, извлаче се из чињенице да је у тој трансакцији учествовао адвокат Игор Исаиловић који је иначе водио оф-шор послове Синише Малог.

Средином октобра продата је пословна зграда у Сурдуличкој улици, на Савском венцу, од 538 квадрата за 311.000 евра или 578 евра за квадрат.

Релативно повољнију цену за Град имало је 19 станова који су били у власништву града, већина у Улици Милеве Марић Ајнштајн, од 33 до преко 70 квадрата, који су понуђени појединачно, а цена постигнута на аукцији кретала се од 50.000 до 108.000 евра.

Пре два дана, такође као једини учесник на аукцији, фирма Рамид купила је зграду у Улици краља Милутина 54, непосредно уз Клинички центар Србије. У реализацији те трансакције поново се појављује адвокат Исаиловић. Иначе, зграда састављена од централног и два мања објекта, укупне површине 1.661 квадрат, отишла је по цени од 4,1 милион евра.

У последњих неколико месеци продато је и 7,5 хектара земљишта у близини петље код Батајнице за 481 милион динара или око четири милиона евра, док је за парцелу од 3,1 хектар на Новом Београду, у Блоку 53 купац издвојио 333 милиона динара, односно око три милиона евра.

Плац од нешто изнад 18 ари на Дедињу у првој половини октобра продат је инвеститору ради изградње станова високог стандарда, а за 18,5 ари плаћено је 150 милиона динара или 1,8 милиона евра.

Међутим, то није крај. По трећи пут се најављује продаја Сава центра, сада за мало више од 17 милиона евра уз обавезу инвестирања 50 милиона, а нуде се и парцеле погодне за разне облике градње у Јакову, Земуну, Лисичјем потоку…

Градски оци су задовољни постигнутим ценама, уосталом сами су их и одређивали пошто је већина углавном отишла по почетном износу, с обзиром на то да је, по правилу, на аукцијама био само по један учесник. Стручњаци, међутим, замерају то што се у распродају кренуло хаотично, пре него што је и урађен попис градске имовине.

– Од свих могућих злоупотреба, заштитила би нас јасна јавно доступна евиденција републичке и имовине локалних самоуправа. Међутим, ова екипа то упорно крије од нас, попис имовине није направљен па је постојећа евиденција крајње непотпуна, што је идеална прилика за разне малверзације – каже Миле Антић из Мреже за реституцију.

Аналитичар Бранко Павловић каже за Данас да се у одржаним и најављеним аукцијама не уочава никаква стратегија.

– Стиче се утисак да се продаја оглашава онда кад се неко за нешто заинтересује, па се тражи начин како то да се уради тако да се цена обори. О хаотичном односу према имовини сведочи и то што је једна претходна градска власт куповала канцеларијски простор а онда багателно продавала канцеларијски простор у Београђанци, што је била потпуно бесмислена трансакција. Лош пример је и Сава центар, обара се цена али се инсистира на висини инвестиције. То је потпуно бесмислено, већ вуче на идеју да огромним инвестицијама које сте бесмислено проценили на 50 милиона евра, терате неког стварно заинтересованог за тај објекат а ниском ценом погодујете неком свом коме ћете касније анексом или опростити део нереализованих инвестиција или ћете му прихватити енормно исказане цене за улагања која нису ни извршена. Заправо, Град не треба уопште да одређује висину улагања, само мора да каже шта од инвеститора очекује, да ли је то архитектонска интервенција, енергетска ефикасност или нешто друго – каже Павловић.

Он потврђује да су учестали огласи о продаји градске имовине последица празне касе, и то не само на локалу него и републичком нивоу.

„У врху власти не размишљају о задуживању из примарне емисије, већ улазе у штедњу што значи да се из републичког буџета неће пребацивати потребан новац у градске и општинске касе, а онда се градови и општине сналазе како да преживе. Само што је то сналажење, идеална клима за ‘посебне’ интересе“, каже Павловић.

Опет Звонко Веселиновић

Центар за локалну самоуправу (ЦЛС) саопштио је јуче да је зграда у Улици краља Милутина 54 продата фирми Рамид д.о.о, чије су власнице супруге бизнисмена Звонка Веселиновића и сувласника кладионица Моззарт. „Власници фирме Рамид д.о.о. су Љиљана Божовић, супруга контроверзног бизнисмена Звонка Веселиновића и Бојана Томашевић. Директор је Владимир Томашевић, сувласник коцкарнице Моззарт. Као и за купца Београђанке, адвокат фирме Рамид је Игор Исаиловић, адвокат Синише Малог, који је по наводима из медија, водио послове његових офшор фирми“, наводи ЦЛС.

Извор: danas.rs

Ознаке: Београд, градске власти, распродаја