Pročitaj mi članak
У најновијем интервјуу за београдски дневни лист „Вечерње новости“, амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Чепурин изјавио је да ће руски председник Путин посетити Србију када добије поруку да су завршене све неопходне припреме за почетак изградње гасовода “Јужни ток”, а ако се то не догоди, онда ће по њему за то бити крива српска енергетска бирократија, јер по речима амбасадора – «претерана бирократија може да угуши тај пројекат». Зато би било занимљиво размотрити ко заправо чини поменуту енергетску бирократију, и зашто би она евентуално могла опструирати почетак изградње гасовода и долазак Путина.
Наравно, када се помене енергетска бирократија, логично је да свако пре свега помисли на Министарство енергетике, а с обзиром да се на челу тог министарства налази Зорана Михајловић-Милановић, можда би управо подсећање на неколико њених ставова из досадашњег професионалног ангажмана могло указати на могућу одбојност према реализацији «Јужног тока».
Наиме, као активни сарадник невладине организације «Исак фонд», у чијем раду је имала важну улогу и на чијим округлим столовима је била модератор, Зорана Михајловић-Милановић је оценила да Србија није довољно водила рачуна о својим интересима приликом склапања енергетског споразума са Русијом, што значи да га она сматра неповољним, и још је додала да Србија «није имала јасан циљ и чврсту преговарачку платформу», по чему се у суштини њено мишљење поклапа са емисијом «Инсајдер» телевизије Б92, у којој се износи слично мишљење да «Јужни ток» наводно представља лош споразум за Србију.
НАТО лобиста у Србији: Министарка енергетике Зорана Михајловић
А други чланови Центра за међународне и безбедносне послове «Исак фонд», са којима је госпођа Михајловић-Милановић сарађивала и наступала на заједничким конференцијама за штампу, па је отуда сасвим оправдано претпоставити да деле истоветне ставове, са приличним омаловажавањем су говорили о природи српско-руских односа, па је тако на пример министаркин колега из «Исак фонда» упозорио да Србија «приликом склапања споразума са Русијом мора да води рачуна о томе да ли су они у складу са обавезама које је преузела у оквиру европских интеграција», чиме је заправо суптилно хтео да скрене пажњу Србији да европске структуре не гледају са ентузијазмом на блиску енергетску сарадњу и друге врсте сарадње Србије са Русијом.
Штавише, такви ставови «Исак фонда» постају још јаснији ако се има у виду да је та невладина организација крајем прошле године расписала конкурс у коме се позивају деца из Србије да се пријаве за обилазак главног штаба НАТО пакта у Бриселу где ће, како се наводи, «имати предавања и презентације о томе шта је НАТО и на који начин функционише, а биће им презентован и детаљан преглед и разлози због којих су друге земље желеле да се придруже НАТО савезу».
Из свега наведеног је јасно да «Исак фонд», у чијем раду је активно учешће узела и Зорана Михајловић-Милановић, најблаже речено не гледа благонаклоно на енергетске споразуме између Србије и Русије, па према томе и на пројекат изградње гасовода «Јужни ток» кроз Србију, који би требало да Србији обезбеди дугорочну енергетску стабилност и велике приходе од транзита гаса.
Дакле, када је руски амбасадор Чепурин изјавио да би «српска енергетска бирократија могла да угуши пројекат Јужног тока» и да би због њене неефикасности Путин могао одустати од свог доласка у Србију, можда је мислио баш на неке од малопре изнетих чињеница. У сваком случају, тако барем каже елементарна логика.
