Прочитај ми чланак
Негде почетком 2010. године, око 23 сата, тадашњи министар економије Млађан Динкић позвао је градоначелника Драгана Ђиласа. Разговор је отприлике текао овако…
Мркоњић, Ђилас и Динкић.
ДИНКИЋ: Еј, шта радиш? Ево је код мене делегација привредника из Кине, остају овде још сутра и људи хоће нешто да раде у Београду. Имаш ли неки добар пројекат и идеју у граду за њих?
ЂИЛАС: Наравно да имам. Могу да граде мост од Земуна до Борче.
ДИНКИЋ: То је супер, а је л’ имаш готов пројекат за тај мост?
ЂИЛАС: Наравно да имам (иако није имао, већ је постојала само идеја да би спајање Земуна и Борче помогло растерећењу саобраћаја у граду и ослободило Панчевачки мост). Хајде сутра сви да се нађемо код Мркоњића.
Дан касније, у кабинет министра за инфраструктуру стигли су кинески привредници, Динкић, министарка за НИП Верица Калановић и Ђилас. Само није било Мркоњића, али је на састанак послао једног од својих заменика.
Међутим, заменик је отворио састанак тврдњом да је градња моста преко Дунава највећа глупост, да то не треба радити и да су Србији потребни аутопутеви ако кинески привредници хоће да помогну.
Сви остали, с Кинезима на челу, нису могли да верују у то шта човек говори. Састанак се брзо завршио, свако је потпуно збуњен отишао својим послом, а Кинези на аеродром и правац Пекинг.
Било је неспоразума
Мркоњић потврђује да је на првом састанку било неспоразума везано за то да ли мост треба градити, али каже да се не сећа детаља.
– На другом састанку сам јасно поручио да је мост Земун – Борча важан пројекат – рекао је Мркоњић.
Када је Мркоњић чуо шта се догодило, звао је и Динкића, Калановићеву и Ђиласа да с Кинезима дођу до њега и одмах уговоре све о градњи моста.
ДИНКИЋ: Мрко, можемо ми да дођемо, али Кинези су јуче отпутовали и већ су у Пекингу. Не могу да их вратим, то је ипак мало далеко.
МРКОЊИЋ: Онда доведите кинеског амбасадора. Он је мудар човек и све ћемо му објаснити.
Министарство за инфраструктуру, дан касније. Долазе Динкић, Калановићева, Ђилас и амбасадор Кине.
Када је видео кинеског амбасадора, Мркоњић је одмах устао и кренуо да грли и љуби госта. „Ви сте наши најбољи пријатељи!“, викао је Мркоњић и затим отворио састанак. Отприлике овако:
МРКОЊИЋ: Слушајте, заборавите све што је онај мој заменик рекао вашим привредницима. То је будалаштина. Нама треба мост Земун – Борча и то је најважнији пројекат у Србији. Какви путеви, какви бакрачи! Мост има заједно да градимо. И да га назовемо Веричин мост по нашој лепој министарки!
Ма колико ова прича деловала надреално, 15. априла 2010. Калановићева и Ђилас су у присуству Динкића потписали с кинеским ЦРБЦ уговор о изградњи моста Земун – Борча, вредан 170 милиона евра. Мост су отворили 18. децембра кинески и српски премијер. И зове се Пупинов мост.
(Блиц)
