Прочитај ми чланакГодина 1997. морала је бити година наде за грађане тадашње Србије.
Влада Мирка Марјановића коначно је успела да обузда инфлацију, спустивши је са 92 одсто у 1996. на само 22 одсто те године. Плате су мање више испратиле цене, па људи нису живели лошије. Марка се на улици мењала за 3,7 динара, те је просечна зарада од 800 динара вредела неких 215 марака. Један рат је већ дуже време био завршен, а други још није стигао у видокруг нације. У тој години рођен је Данас.
Испоставиће се да је то била најмирнија година деценије. Она пре ње текла је опрезно, с погледом на тек потписани Дејтонски споразум, она после већ је најављивала нову олују. Како ће се показати, Србију су тек чекали најгори дани. Бомбардовање, онда протести, револуција, па нова нада, па опет разочарање, па глобална криза, рецесија, па реакција и онда нове наде и нова разочарања. Двадесет година наших живота у једној реченици.
И где смо данас? Јесмо ли тамо где смо мислили да ћемо бити када смо слушали лупање шерпи и када је један багер симболизовао вољу народа да живи другачије?
Лако је рећи – нисмо. Без Косова, без Европске уније, са платом испод 400 евра, разједени својим поделама и растрзани спољним силама, народ ни овде ни тамо – ми не можемо бити срећни. Лак одговор је стога и тачан. Србија је у 2017. далеко од циља ка којем је кренула 5. октобра 2000. Али, можда смо превише очекивали. Можда наше данашње разочарање пређеним путем бар делом проистиче из немогућности да се сетимо колико је у ствари било лоше тих деведесетих.
Пре 20 година, просечан Србин могао је са својом платом од 800 динара да купи 31 килограм свињског меса. Данас 112 кила. Тада 202 кила хлеба, данас 560. Тада 6 кошуља, данас 20. Тада 2,5 пара ципела, данас осам.
Данас се живи много боље него деведесетих. Данас се живи много боље него 2000, 2002, 2005. Али данас се и даље живи лоше. Поређење са деведесетима треба да послужи само као подсетник на тачку с које смо кренули, никако да буде оправдање за све неуспехе које смо доживели. Да – 112 кила свињетине је боље од 31 киле. Је ли то оно за шта смо се борили? Је ли то резултат нашег дводеценијског рада? Је ли успех?
Србија је у последњих 20 година успела отприлике да дуплира свој БДП. То одговара просечном расту од три до четири одсто годишње, а то није ни изблиза довољно за земљу у развоју. Колико је скуп рачун који смо платили најбоље се види поређењем са другима.
Према подацима Светске банке, бруто национални производ Србије 1997. године био је 24 милијарде долара – исто као у Хрватској. До 2015. године Србија је стигла до 34,7 милијарди, а Хрватска до 48,4.
Мерено по глави становника, бруто домаћи производ наше земље у 2015. је био 5.143 долара. У Хрватској 11.535. У Словенији 20.713. То су бројке наше стварности. Све друго су заблуде у које можемо да изаберемо да верујемо, али које не могу променити чињеницу да је Србија у последње две деценије економски неуспешна земља.
Од свих држава региона, само Албанија, Босна и Македонија имају мањи БДП по глави становника од Србије. Црна Гора, Румунија, Бугарска, Хрватска и други стоје неупоредиво боље.
Просечна плата у Хрватској је више од 720 евра. У Словенији више од 1.000 евра, у Црној Гори 500, Босни и Херцеговини 430. У Србији је просечна плата пробила 400 евра само у априлу, када су послодавци радницима унапред дали паре за 1. мај.
Много је разлога који су довели до оваквог епилога. Србија је деведесете провела под санкцијама, а Џорџ Буш је последње међу њима укинуо тек 2005. године. После петооктобарских промена, у заносу отварања према свету, Србија је 2001. нагло либерализовала спољну трговину, потез који се сматра гурањем клипова у точкове сопственој привреди, која није била кадра да издржи толико силовит удар конкуренције, после више од деценије проведене у готово потпуној изолацији. Био је то идеолошки потез наметнут економији. Онда је убијен премијер. Па смо имали серију приватизација које ће се завршити углавном неславно. Имали смо године распродаја којима је финансирана текућа потрошња из буџета. Фирме су продаване, а плате подизане. Привредни раст је био висок.
Сада знамо да је то био један од најнеодговорнијих периода у српској економији. ЛЈуди се вероватно и даље сећају 2004. године када смо имали раст од девет одсто, па у свим следећим годинама пет до шест одсто. Наш раст био је праћен годинама раста у Европи и Америци, па није ни чудо да смо 2006. продали Мобтел за 1,5 милијарди евра. Где је тај новац нестао? Србија је трошила паре од приватизације својих предузећа као да ће их довека имати на продају. И тада се знало да је то пут који никуда не води, али докле год је било новца, о томе нико није бринуо.
Онда је дошла 2008. – последња година високог раста у Србији, када је у Сједињеним Америчким Државама букнула финансијска криза. Прва вест о томе на овим просторима чула се кад је банкротирао Лиман брадерс. Одмах после тога, наши економски магови су закључили да ће нас криза мимоићи и да је то права прилика за Србију, која ће стећи конкурентну предност над осталим државама, наводно изложенијим финансијским тржиштима. Епилог је рецесија већ наредне, 2009. године када је Србија забележила пад БДП-а од 3,1 одсто. Онда година стагнације са растом од 0,6 одсто, па бледа назнака напретка у 2011, па онда избори 2012. када су Тадић и Цветковић закључили да су неконтролисано задуживање и раскид споразума са Међународним монетарним фондом прави пут у изборну победу. Изгубили су, а Србија опет упала у рецесију.
Долази нова власт и година слабог раста, а онда поплаве, пад енергетског система и нова рецесија 2014. године. 2015. је била година опоравка, уз раст мањи од једног процента, строгу штедњу и афирмацију свих алата из арсенала ММФ-а. Прошле године, благи раст од 2,8 одсто. Ове очекујемо три – сувише мало.
Тужна ретроспектива последње две деценије током којих Србија скоро да ниједном није саставила дуже од пар година без неког шока. Бомбардовање 1999, убиство премијера 2003, криза 2008, поплаве 2014. године. Највећу шансу да земљу усправи имао је Војислав Коштуница од 2004. до 2008. Шансу коју је испустио.
Другу шансу сада има Александар Вучић. Још је није искористио.
Шанса коју актуелна влада има, без преседана је. Власт је апсолутна, нема малих коалиционих партнера способних да је уцењују расписивањем нових избора. Глобална криза је упркос и даље тешкој ситуацији у Европи – суштински спласла. Европска централна банка „штампа евре“ што помаже стабилном динару. Нафта је јефтина. Нема инфлације. Европски опоравак и јефтин капитал охрабрују инвеститоре да улазе у нове пројекте. Успешна фискална консолидација Србију чини кредибилном дестинацијом. Камате су ниске. Плате су ниске. Пензије су ниске. Грађани гласају без поговора да им се узме колико год се тражи. „Савршена олуја“ повољних економско-политичких околности учиниће ову власт најнеуспешнијом у новијој историји ако не успе да Србију изведе из живог блата константног ниског раста.
Стварност је, међутим, таква да ће чак и при најоптимистичнијем сценарију, Србија и у наредних 20 година остати земља у развоју. Ако у наредне две деценије будемо бележили реални раст плата од пет одсто годишње, године 2037. ћемо тек достићи онај ниво на којем је Словенија данас.
Како ће свет изгледати те 2037. немогуће је претпоставити. Можемо само да се надамо да ако неко тада буде писао о путу који је Србија прешла у претходних 20 година, тај осврт неће личити на хронологију изгубљених нада.
БОНУС ВИДЕО
Драгомир Радошић, представних малих акционара „Ц маркета” и народни посланик Двери, Срђан Ного, у емисији „Дебате”, у продукцији медијске куће „Центар” причају о томе како је уопште вршена пљачкашка приватизација у Србији после 5. Октобра од Ђинђића до Вучића (00:10:15) . Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
