(Фонд стратешке културе)

Почетком јула 2013.године Литванија је преузела шестомесечно председавање ЕУ. Тим поводом, у српским медијима је објављено неколико интервјуа (на ударним местима) са литванским званичницима.

Они су одговарајући на питања (која су више подсећала на молбе и преклињања за чланство у ЕУ) обећали подршку Србији у њеним напорима да  добије толико жељени датум за преговоре. На пример, литвански министар иностраних послова Линас Линкевичијус је изјавио: “Као непристрасни посредници, заиста ћемо се трудити да погурамо напред овај процес. Како ће све тећи конкретно, не могу да вам кажем у овом тренутку, јер још није јасно када ће прва међувладина конференција бити организована“.[1]

Дакле, литвански министар је посредно признао да он сам, иако представља земљу која формално председава ЕУ, нема ни приближну представу када ће Србија добити датум за преговоре. (Или,он је признао да о датуму за Србију одлучују важније земље попут Немачке). Такав одговор,за сваког неутралног и разумног посматрача,довољно говори о реалном  значају Литваније у ЕУ (и бесмислености питања која су била упућена литванском министру).

Ипак, ни то није поколебало еуфоричне српске медије, па су наставили са  форсирањем  слике о Литванији као земљи узору  која ће Србији“отворити врата“ ка ЕУ. Наравно, у томе су учествовали и српски политичари. На пример, у априлу 2013. године српски премијер је посетио Литванију и егзалтирано изјавио да би лично био “срећан“ ако би за време литванског председавања Србија направила “одлучујуће кораке“ ка ЕУ.[2]

Ипак, литвански министар није могао конкретно да одговори на овакав вишемесечни ентузијазам у Србији. У интервјуима српским медијима је говорио веома уопштено о “кредибилној Европи“ затим о “Европа раста“ и “отвореној Европи”.

Конкретне економске предности од добијања датума или чланства Србије у ЕУ, литвански министар није навео.

Тачније, Линквеичијус није ни био у стању да то уради. Економски бенефит који је Литванија добила након уласка у ЕУ 2004. више је него скроман.

Економски и друштвени подаци из Литваније показују да су негативни економски ефекти чланства у ЕУ много већи.

На пример, у години када је ова земља приступила ЕУ, спољни дуг Литваније је износио око 10 милијарди долара. Године 2012. достигао је скоро 33 милијарде долара. (Иначе, овакав спољни дуг је само на први поглед упоредив са српским, Литавнија има само 3, 5 милиона становника и зато је дуг по глави становника много већи него у Србији ). Следећа табела показује раст спољног дуга Литваније након уласка у ЕУ.

Спољни дуг Литваније  након уласка у ЕУ[3]

Година	У милијардама долара
2004.	10, 1
2011.	32, 8

 Такав раст спољног дуга је донео и пораст дефицита у државном буџету Литваније. Након уласка у ЕУ године 2004. дефицит је износио око 700 милиона долара. Године 2012.  буџетски дефицит је већ  (упркос ригорозним мерама штедње и смањивању плата и пензија) прешао милијарду долара. Следећа табела показује тај раст.

Буџетски дефицит Литаваније  након уласка у ЕУ

Година	У милијардама  долара
2004	0,7
2012.	1,4

Поред раста спољног дуга и буџетског дефицита, након уласка у ЕУ је порасла и незапосленост у овој балтичкој земљи. Тачније, у периоду 2004-2012, порасла је стопа незапослености у Литванији са 8 % на скоро 15 %.

Стопа незапослености у Литавнији након уласка у ЕУ. [4]

Година	У процентима
2004.	8
2012.	14,9

 Према руским изворима, само у мају 2010. године је у Литавнији сваке недеље било нових 8.000 незапослених.[5]  Такође, познати литвански експерт  Римантас Рудзкис, главни аналитичар банке DnB Nord, је тврдио да влада скрива праве размере незапослености (користећи нетачну методологију). Он је изнео податке по којима је реална стопа незапослености у Литванији једнака оној у Шпанији (и да је одавно прешла 20 % ).

Према званичној статистици око 670 хиљада грађана је живело у сиромаштву. Са друге стране, према литвански медијима од обећане финансијске помоћи ЕУ Литваније није добила значајан део.[6]

Такође, према подацима литванског званичног Одељења за миграцију, у првом трећини 2010. године, исељавање из Литваније се повећало за 288 % (у односу на исти период 2009. године). Или, сваког дана из Литваније је у том периоду одлазило око 130 људи. (око 16.000. само у прва четри месеца 2010). Поједини литвански званичници су ову појаву називали ванредним стањем.Међутим, да се не ради о подацима карактеристичним само за  кризни период показује и анализа Одељења за статистику Литваније.[7] Према овом званичном извору на годишњем нивоу  просечно је у периоду  2007-2011. емигрирало око 44.000 људи из Литваније.

Исто тако, иако су литванске власти објавиле да је економска криза наводно побеђена (уз одобравање ЕУ званичника) године 2011.иселило се  још више људи. Или,  2011. године је 53.900 људи отишло из Литваније. Литванци су се највише исељавали у Британију и Ирску. Углавном се радило се о људима у пуној снази од 30-35. година (који су заузврат добили слабо плаћене и физичке послове на острвима,  слично као и други радници из источне Европе.)

Они који су остали у Литванији, нису били у бољем социјалном положају од емиграната. Према литванским изворима, или према истраживању које је у марту 2010. године спровела компанија  Baltijostyrimai(нарученом од стране агенције ELTA) 10 % Литванаца је гладовало. Истовремено, према новинама Vakarožinios, цене хране у Литванији су биле веће него у  старим чланицма ЕУ (Немачкој, Финској или Шведској).

 У “европској“ Литванији су због штедње или испуњавања захтева ЕУ (тачније мегаломанског плана да се до 2014. уведе евро као званична валута и смањи буџетски дефицит на 3% БДП)  масовно укидају  болнице и смањују здраствени капацитети.

Према новинама Respublika, само на Институту за онкологију у главном граду Виљнусу, за 100 % је смањен број кревета за оболеле од канцера. Оболели чекају и по неколико месеци на преглед код специјалиста. (У прва четри месеца 2010. године, за 20 % је смањено финансирање Институт за онкологију). У општем смислу, само у периоду 2008-2009. године, издвајања за здравство су смањена за око 140 милиона евра. (Али, пошто је у том периоду опао и БДП, литвански званичници из министраства здравља су тврдили да је процент БДП-а који одлази на здравство уствари повећан, и да је то наводно још једна успела европска  реформа у теорији).[8]

Такође, Литванија или држава која председава ЕУ (и према чијој политици постоји такво снисходљиво дивљење у српској јавности и политичким елитима) је најопаснија земља за живљење у ЕУ. Криминал и најтежа кривична дела су на највишем могућем нивоу.  Већем него што су у Србији. Прецизније, према званичној статистичкој агенцији ЕУ, Еуростату, у периоду од 2002. до 2008. године (дакле, пре економске кризе) у Литванији је на 100.000 становника било 8,76 убистава.[9] Са друге стране, у Србији  земљи која је скоро 10 година била под санкцијама и која је била изложена бруталном бомбардовању НАТО  према подацима  Еуросата  у периоду 2007-2009. на 100.000 људи било је 2,21.[10] (Да би поређење било још поразније за Литванију, на територији Косова и Метохије та црна стопа је изосила 3,1  слично као и у Црној Гори). 

Коначно, Литванија која треба да буде некакав узор Србији, још увек није успела ни после скоро деценија чланства у ЕУ да промени застареле совјетске димензије својих жележничких пруга. Оне зато нису зато усклађене са европским пругама чак ни са онима у суседној Пољској.[11] У том контексту, већ на граници са Пољском се обавезно скидају вагони и мењају точкови што производи велике застоје и кашњења.

Када се претходни подаци имају у виду, онда еуфоричне фразе које долазе из српских медија и владајућег безалтернативног политичког дискурса, попут оне најватреније да ће “Литванија отворити врата Србији“, [12] добијају сасвим друго, суморније значење.

Ознаке: буџет, економија., ЕУ, извоз, Проф. др Дејан Мировић, спољни дуг, увоз, Царина