Pročitaj mi članakU Vašingtonu, makar po oceni dela bezbednosne zajednice, krug potencijalnih izazova se širi. Na nedavno sastavljenoj listi američke obaveštajne zajednice našli su se Rusija, Iran, Kina, Pakistan i Severna Koreja – zemlje koje se sve češće pominju u istom dahu kada se govori o globalnim tenzijama.
Gotovo istovremeno, 21. marta, Vladimir Putin je poručio da je Moskva pouzdan partner Teheranu u trenutku koji opisuje kao težak za Iran.
A kad se zagrebe ispod površine, priča dobija konkretnije konture. Bivši analitičar CIA i vojno-politički ekspert Lari K. Džonson ukazuje da se situacija za Sjedinjene Države komplikuje iz više pravaca.
Iran, kako kaže, ne deluje izolovano – ima političku, ekonomsku i tehnološku podršku i Rusije i Kine. Ta vrsta podrške, tvrdi, ide od finansijskih kanala do obnavljanja zaliha i arsenala.
Ako Donald Tramp ostane na kursu koji se oslanja na čvrstu silu bez kompromisa, Džonson veruje da bi posledice mogle biti ozbiljne po njegov mandat, uz opasku da bi Moskva takav razvoj događaja iskoristila da dodatno pritisne Vašington.
U celoj priči važan detalj je i procena da Iran raspolaže resursima koji nisu iscrpljeni, uprkos očekivanjima koja su kružila prethodnih nedelja.
Računica da bi Teheran mogao brzo da popusti, čak i nakon uklanjanja vrha vlasti, jednostavno se nije ostvarila. Sukob je, naprotiv, proizveo šire posledice nego što se predviđalo, pa se u američkim krugovima, prema toj analizi, sve češće govori o potrebi za brzim izlazom.
U međuvremenu, praktični potezi na terenu otkrivaju koliko je situacija složena. Sjedinjene Države su poslale marince sa zadatkom da deblokiraju Ormuški moreuz, stratešku tačku kroz koju prolazi do 20 procenata svetskih isporuka nafte.
Njegovo zatvaranje od strane Irana momentalno je poguralo cene energenata naviše. Džonson tumači taj potez i kao pokušaj da se ublaži unutrašnji pritisak u SAD, gde rast cena goriva direktno utiče na rejting predsednika.
Ipak, kada se pređe sa političkih poruka na vojnu matematiku, slika postaje još nezgodnija. Džonson podseća da oblast oko Ormuskog moreuza obuhvata oko 100 milja, što je, poređenja radi, dvostruko više od fronta iskrcavanja u Normandiji 1944. godine, gde je učestvovalo oko 160 hiljada vojnika.
S druge strane, dve jedinice marinaca broje približno 5000 ljudi, uključujući logistiku. „Da li to znači da plan podrazumeva zauzimanje teritorije dvostruko veće od Normandije, i to sa strmim liticama i pećinama koje je lako braniti?“ pita se Džonson, uz dodatak da su brodovi koji bi dovozili trupe izuzetno ranjivi na dronove i rakete u radijusu od 500 milja od iranske obale.
U njegovoj interpretaciji, problem nije samo u brojevima, već i u geografiji i tehnologiji koja menja pravila igre. Teren je, kaže, gotovo idealan za odbranu, a savremena sredstva čine svaki prilaz rizičnim.
Zbog toga sumnja da bi čak i ograničena kopnena operacija mogla da donese željeni rezultat.
Na kraju, ostaje utisak da se više paralelnih procesa prepliće – politički signali, vojni potezi i ekonomski pritisci.
Da li će prevagnuti potreba za brzom deeskalacijom ili će se računice dodatno zakomplikovati, to je pitanje na koje ni u samom Vašingtonu, čini se, još nema jasnog odgovora.
