Прочитај ми чланакЗашто се власт грчевито труди да полицијско-математички докаже како је на улице изашло у врх главе 5000 људи? Зар није председник државе рекао да се ништа неће десити, све и да их буде пет милиона?
Зашто се медији колебају између мудрог ћутања и безочног лагања? Наиме, телевизијски допринос српској демократији иде од прећуткивања протеста, до барбарогенијског „далеко мало“. Тешко је и побројати пропагандистичке ексцесе таблоидне лаке коњице, од навођења „свега пар десетина људи“ када их је било очигледно највише, до ничим доказивог наводног протестног пијанчења (посебно пиво, вињак или вотка) и ометања кола хитне помоћи које се никада није десило.
Добро, напредњачка жута штампа мора некако да оправда паре које јој налогодавци дају из народне касе. Начин на који то ради је трагикомичан. И сигурно ће произвести супротно дејство.
Дакле, порука владајуће екипе и њених медијских ађутаната је, преведена на свакодневни језик лишен хистерије, отприлике оваква: На улице је изашла шака јада, пијана и нехумана. Грађани Србије сигурно не желе земљу у којој силе хаоса и безумља управљају судбином свих. Нарочито у тренутку када се брани Косово. То звучи као варијација диригованих страхова из деведесетих. Рециклажа није необична. Окоснице садашње власти су социјалистички портпароли и радикалски министри из епохе Слободана Милошевића.
Знају шта раде
Њихово наизглед незграпно кретање у јавном простору има своју унутрашњу логику. Они се не обраћају протестним шетачима, већ, преко њихових глава, својим верним фановима у Србији чији је мозак стешњен између разних ријалитија и њихове подврсте – бесконачног политичког стендапа једног јединог човека у свим информативним емисијама.
У ЦЕНТАР – ЦВИЈЕТИН МИЛИВОЈЕВИЋ: Вучић је отео власт од народа (ВИДЕО) https://t.co/aJf6H0In9e
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 25, 2018
Да би порука за ту циљну групу била конзистентна мора се стално заливати житким малтером лажи. Томе служи, рецимо, плашење грађана изгредницима који не постоје. То јесте техника владања на основу ширења страха. Код најнеобразованијих то подстиче страх од туђег и новог. Код широког слоја прелетача који су попунили напредњачке редове то активира страх од губитка привилегијица и привилегија.
А код напредњачког радикалског језгра затрепери свест о шанси коју су добили након дванаест година ововековне фрустрације, па власт не мисле да пусте најмање исто толико година колико су провели у јаловој опозицији.
Дакле капарисали су је и браниће је свим средствиума, како мисле, најмање до 2024.
Ипак, проблем напредњачке пропагандне машинерије јесте недостатак било какве мере и границе. Боље рећи, недостатак дна. На крају баладе неће им веровати чак ни људи склони њиховом дрчном полунационализму и полуевропејству, све и када им се омакне истина.
Више истога овај пут неће довести до жељеног резултата већ до комплетне бламаже.
Узмимо под лупу привидну противречност између сталног јавног рата око броја учесника протеста и Вучићеве петомилионске изјаве. Министри ће да понављају као папагаји да је учесника мање него што реално јесте. А председник ће да поручује да им ништа неће помоћи ни да их је реално много више.
То није противречност већ смишљене маказе од лажи и безобразлука којима се желе поткресати крила нарастајућем бунту.
Колико неслободе подноси Србија?
Интернет је канал који власт не може контролисати. Али у њега ипак улаже страначке ресурсе: Ботови раде свој посао производећи токсични траг у свакој здравој дискусији. Профили „особа“ без иједног пријатеља и без прошлости најчешће нису одрађени са превише маште. Али много отровнији су они који су заиста реалне особе, али без престанка рецитују владајућу мантру. Када заступају став близак власти, они то не раде својим језиком већ фразама наученим у владиним билтенима. Та контаминација дигиталне Србије за сада је довољна да се пристојни људи клоне хушкача и пљувача.
Шта ако то не буде довољно?
Није искључен сценарио привременог искључивања појединих друштвених мрежа – све је то већ виђено од Пекинга до Анкаре. Али тај сценарио је могућ само ако Вучић, притеран уз зид, скине сако европејца и опаше јатаган. За сада његова власт није медијски угрожена. Проток истине је сведен на минимум. Мутном куповином приватних телевизијског пара О2 и Прва, његови људи затварају медијски обруч око Србије, па средњорочно и нема разлог да се забрањује било шта.
Није ли потапање претпоследњег острва сатиричног отпора политичкој самовољи, које је имало масовну порођу – одлазак Ивана Ивановића са телевизије чија се публика у једном делу преклапала са Пинковом – знак да се пројекат тоталне информативне опсаде сваког српског домаћинства полако приводи крају?
Чему онда нервоза?
Вероватно у најужем језгру напредњачке власти, на страначкој софри, постоји свест о ограниченим дометима пропагандне машинерије. Произвођење виртуелне Србије која је у радикалско-напредњачком наративу већа, лепша и успешнија него икад, има једну али крупну ману: У судару са реалношћу она постепено губи своје анестетичко својство и постаје карикатура. Та карикатуралност измишљене Србије највећа је опасност за веродостојност ове власти. Што се више таблоидно-пинкоидни картел буде упињао да између грађанина и његове стварности убаци што дебљи филтер, то ће тако произведена слка бити мање стварна. Повећавајући дозу наркотика илузионисти ће на крају остати заробљени у сопственој илизији у коју већина неће веровати. То је дуг, али известан процес.
Наратив о „жутим лоповима“ који у себи садржи елементе истине, опслужује радикалску трауму лишавања власти , а потом и немогућности радикала да је као најјача странка поново освоје. Исто тако тај наратив још увек покрива и разочарење лоше обављеном петооктобарском револуцијом, која није досегла иреверзибилни праг демократског прогреса.
Иначе Србија не би сада клизила регресијом ка паланачкој деспотији. Али и тај наратив се може израубовати. Напокон, неки грађани су Вучићу и Дачићу опростили и то што су фанатично следили Милошевића и Шешеља и то што су их издали. После шест година на власти Вучић и вучадија у прошлост као у празно буре још увек вичу; „Држ´те лопова!“.
Будућност протеста
Овде долазимо до места када песимисти протестима прогнозирају „вечно враћање истог“ јер се на њима ДОС-овски мешају десничарске бабе и левичарске жабе. Мада би тај приговор можда имао смисла у Немачкој, где би заједнички наступ „Зелених“ и „Алтернативе за Немачку“ био скандалозан, у српским условима, где се грађани боре за елементарно право да се разлике између политичких групација коначно демократски артикулишу у институцијама и медијима, такво виђење није ништа друго него есенцијализација „српске заосталости“.
И тиме у себи крије идеолошку па и културолошку надменост. Ово што тренутно излази на улице јесте најбоље што Србија има да понуди. Па свако ко каже да је то идолошки неиздиференцирана боранија, постаје нехотично Вучићев трбухозборац.
Наравно, Вучићево подметање грађанима да су само марионете у Ђиласовом злом плану да се вампирски још једном баци Србијици за гркљан и исише јој крв, вређа све људе који су изашли на улицу јер им је мука од подметања.
Вређа то и младу активисткињу која иза себе има награде за беседништво на Факултету политичких наука Јелену Анасоновић, као и младог глумца Бранислава Трифуновића. Они су лица протеста.
Њихови захтеви – заустављање политичког насиља, процесуирање насилника, петоминутно присуство другачијег мишљења од владајућег у главној информативној емисији јавног сервиса – многима могу изгледати минималистички. Мени се чини да је тактика малих корака можда паметнија. Јер су велике опозиционе приче поприлично потрошене.
Можда то неће моћи да заустави Вучићев ријалити. Али ће учинити прозирном његову ауторитарну суштину.
