Pročitaj mi članakVidovdan bi mogao označiti novu prekretnicu studentskog bunta u Srbiji. U zemlji u kojoj se represija sve više širi, a međunarodna podrška izostaje, studenti se nadaju da će ih građani još jednom pratiti, piše danas Dojče vele.
На асфалту који већ гори под 40 степени, Београд се спрема за још један политички врео дан – нови студентски протест заказан за 28. јун. Грађани широм Србије ишчекују тај датум с уздигнутом обрвом и задржаним дахом. Очекивање расте, али и неизвесност – јер студенти и даље ћуте о плану, локацији и тачном термину окупљања, оцењује DW.
Влади Србије упутили су „ултиматум“ – захтевају расписивање ванредних парламентарних избора и уклањање такозваног Ћациленда у Пионирском парку, и то до 28. јуна у 21 час.
„Ми очекујемо да ће у случају неиспуњења наведених захтева у датом року грађани Србије бити спремни да предузму све постојеће мере грађанске непослушности, како би заштитили своје основно право на слободан и легитиман демократски систем“, додају студенти у отвореном писму Влади Србије.
Протест 28. јуна долази после осам месеци борбе студената и грађана за политичку и кривичну одговорност због пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, која је усмртила 16 људи.
Универзитет под притиском
Док студенти најављују нову политичку прекретницу, власт појачава притисак на универзитете. Већ четири месеца универзитетски наставници преживљавају од осмине плате, јер власт одбија да их исплати за период током којег, због студентских блокада, нису држали наставу.
Новац ће стићи кад се изгубљена настава надокнади, поручује држава, па се факултети сада довијају како да уз студентске блокаде ипак испуне тај предуслов. Неки су прешли на онлајн-предавања, други само шаљу литературу и рачунају на то да ће се студенти снаћи. На факултетима где су практичне вештине кључне, професори упозоравају да се не ради о настави већ о њеној пародији. Педагошки и правно, кажу, цео концепт је – неприхватљив.
„То је јасно и професорима који се претварају да држе наставу, и студентима који у таквој настави не учествују, а понајвише држави која нас је на такву наставу натерала“, каже професорка Филозофског факултета у Новом Саду Јелена Клеут. „Једино што би било поштено јесте одбити такву наставу и један део колега и колегиница је то урадио, не осврћући се на последице.“
Ипак, највећи терет и неизвесност падају управо на студенте. Многи одбијају да учествују у тој фарси, иако им година истиче, а нико им не гарантује ни како ће она бити закључена, ни под којим условима.
„Ако држава крене да се свети студентима, могли бисмо имати читаве генерације које обнављају годину и губе статус. Не верујем да ће се то десити, јер би обухват био огроман. Али, и раније смо мислили да неке ствари нису могуће, па их је власт ипак спроводила“, каже Клеут.
Још је дубља неизвесност међу средњошколцима који су сада, уместо припрема за пријемни, остављени у празном ходу, јер држава факултетима још није одобрила упис нових генерација. Клеут сматра да је неприхватљиво да матуранти служе за поткусуривање између владе и академске заједнице.
„Али и они су били јако бунтован део друштва, блокирали су своје средње школе и гимназије. Могуће да се Влади заправо не свиђа та идеја да читава једна нова бунтовна генерација осване на факултетима“, додаје Клеут.
Обруч се стеже око свих који су подржали студенте
А репресија се шири – и не трпе је само они који се буне, већ и сви који су им пружили подршку: из учионица, канцеларија, позоришних дворана.
Три професорке србобранске гимназије „Светозар Милетић“ добиле су отказ јер су обуставиле наставу у знак солидарности са студентима. Међу њима је и Славица Филиповић. Она је, како каже, извела 24 генерације.
„Дубоко сам се свима поклонила и закључала своју учионицу“, написала је на Фејсбуку. „Дивно је било бити професорка свих вас. Богатство. Упамтите – учите, јер знање вам нико не може одузети. И молим вас, имајте свој став. Будите своји, ма колико вас то коштало.“
Притисак се не зауставља на просвети. Држава је без најаве укинула пореске олакшице ИТ сектору, једном од најгласнијих подржавалаца протеста који је организовао помоћ за наставнике остављене без плата. Јасна је порука: ко стане уз студенте – губи привилегије.
Ред за санкције тако је стигао и до културних институција. Оне које су подржале студенте – било исказивањем подршке, штрајком или протестом – остале су без финансирања.
„Показује се да режим има проблем с појединим деловима друштва, где је готово цела заједница против власти. Кажњени су сви који нису изричито подржали садашњи режим. То су независни позоришни фестивали, као што је, рецимо, Шекспир фестивал или национална институција као што је Стеријино позорје. То је издавач као што је Академска књига“, каже за ДW Гојко Божовић, оснивач и главни уредник издавачке куће Архипелаг и члан Прогласа. „Културном заједницом се не може управљати декретима, а ако нисте њен део, утолико пре не можете њоме да владате декретима.“
И ЕУ изневерила очекивања
Док власт притиска савезнике студената код куће, и они гласови споља све су тиши – и све ређи. Званичници Европске уније месецима су слали оштре поруке Београду, али су ефекти изостали.
Комесарка за проширење Марта Кос је приликом посете Србији почетком маја поручила да су захтеви студената у складу с оним што и Европска комисија тражи од Србије и да до новосадске трагедије не би дошло да је постојала владавина права.
У исто време, Европска унија је због неиспуњених обавеза из тзв. Плана раста – попут реформе медијских закона, избора чланова РЕМ-а и ревизије бирачког списка – замрзла исплату 111 милиона евра помоћи. Висока представница за спољну политику Каја Калас поручила је у Београду да „реформе морају бити стварне, а не само штиклиране на папиру“.
Влада је брзо реаговала: покренула је нови процес избора чланова РЕМ-а, усвојила медијске законе и – Брисел је повукао притисак. Србија је похваљена за „напредак“, а на њен рачун је уплаћено 51,66 милиона евра претфинансирања из европског пакета помоћи.
„Тај новац је потврда нашег европског пута“, изјавио је тим поводом министар финансија Синиша Мали.
Али из угла оних који се већ годинама боре да тај пут не остане само декларација, сигнал из Брисела је обесхрабрујући, јер се све, на крају, опет свело на штиклирање.
После низа дипломатских састанака новинар и директор вести телевизије Нова С, Слободан Георгиев, уверен је да међународна заједница заправо све време стоји уз режим.
„Поруке које добијамо су, условно речено, пријатељске. Кажу: Па ви знате шта Србија треба да уради да бисмо ми могли да кажемо да је направила напредак – па помозите и ви. Као да цивилни сектор и медијска удружења одлучују о било чему. То једноставно није фер. Увек понављају: Нисмо наивни, јасно нам је све, разумемо и делимо вашу фрустрацију. Али све то, суштински, не значи ништа“, сматра Георгиев.
Све ће се видети на Видовдан
Ипак, док се речи у Бриселу пажљиво важу, грађани на улицама Србије не попуштају. И даље сваког дана у 11:52 – тачно у минут када је надстрешница у Новом Саду пала и усмртила 16 људи – заустављају саобраћај и блокрају путеве. У тишини и истрајно одају пошту страдалима и не дозвољавају да се новосадска трагедија заборави, као многе пре ње.
Студенти верују да је једини начин да се до правде стигне нова расподела политичке моћи. Свесни су, кажу, дубоко нерегуларних изборних услова и изборног инжењеринга, али верују да заједнички фронт студената, професора, опозиције, грађанских иницијатива и осталих делова побуњеног друштва може да уздрма Српску напредну странку. Близу су били на недавним локалним изборима у Косјерићу и Зајечару, где је СНС победила за длаку.
Александар Вучић, међутим, поручује да избора неће бити пре 2026. Може ли се тај зид пробити без међународне подршке? Наши саговорници сумњају. Једино, каже професорка Јелена Клеут, ако га надомести огроман протисак изнутра.
„И видећемо 28. јуна колико је грађана спремно да буде део тог притиска“, каже Клеут. „Видећемо колико су студенти организовани, колико су у стању да артикулишу циљеве и тактике које би могле да доведу до расписивања избора.“
Незадовољство, каже, није нестало, али је замор реалан, а осећај хитности – избледео.
„Мислим да је незадовољство подједнако снажно као у децембру, али осећај да нешто мора одмах да се уради – то се можда изгубило. И верујем да ће га бити лакше повратити на јесен, него у јулу или августу.“
Зато се, више од врућег лета, сада рачуна на врућу политичку јесен. Под условом да студенти до тада издрже.
