Прочитај ми чланак
Евроатлатизам истјерује ћирилицу
1. Србија и српске земље посматране под свјетлом метагеографског симболизма брана су доминацији САД и американизоване Европске уније према Евроазији. Православна вјера и црквени календар, уз то српска ћирилица као темељ националне и религиозне писмености – бедем су који православно хришћанство, со свијета, чува од евроатлантске јудеопротестантске уроте.
То су више него добро знали горди западњаци, предводници свјетске неоколонијалне геополитике, када су још прије више од вијек и по кренули у подмукли процес расрбљавања Срба постепеним латинизовањем (хрватизовањем) српског језика кроз завођење двоазбучја. Њега је пратила продаја, издаја и предаја националног идентитета, у бесцијење, и гашење српског државног суверенитета науштрб југословенства, што је постало доктрина ватиканске борбе против српског православља.
Губљење језичког самопоштовања и изграђеног језичког идентитета у данашњици, посебно у ситуацији кад имамо више стотина хиљада неписмених и полуписмених Срба у Србији, прати потискивање и постепено отпадање Срба православаца, тј. оних који правилно славе Бога, од своје вјере, али и властитог знаковног писма, ћирилице, што је процес који најозбиљније пријети националном нестанку.
Информативни рат који се уз војну агресију паралелно водио за доминацију прозападне културе на Балкану, а у перспективи и над осталим православним земљама, посебно, хришћанској Русији – само зато што не припадамо геополитичкој цјелини и културној традицији западне и средње Европе – имао је за посљедицу изрицање смртне пресуде ћирилици. У ери глобализације коју проводе стратези евроатлантизма из Брисела и Вашингтона коју одликује глобализација простоте, вулгаризовање језика и нетолеранција према ћириличном писму као семиолошкој одредници православља и његових светиња, `у којим почива ум и срце свијета`, настоји се свим средствима смањити сфера њене употребе при чему се измишљају сваковрсни разлози.
На дјелу је пројектовани прогон ћирилице која се перманентно налази под контролом западних мудраца. Тај надзор над Србима од стране западних покровитеља трајно је извршен кроз језичко, а потом и државно везивање са Хрватима, како би се обуздао српски чинилац на увијек распетом Балкану као предјелу судара Истока и Запада. Везивање судбине српске ћирилице оковима догме за латиницу а потом стављање под старатељство заговрника латинизације Срба под плаштом исфабриковане приче о благодетима двоазбучја, остварено је постулирањем мајсторски припремњене теорије дефиниционизма по којој је и латиница српско писмо, изговарајући је постојањем тзв. Вукове општесрпске латинице.
Циничном тврдњом о латиници као алтернативном писму српског народа у ситуацији када је ћирилица, кршењем устава који би требало да је штити, драматично истиснута из јавне употребе, замагљује се истина и подржава лажна слика о некаквој равноправности писма иако је ћирилица безалтернативно српско писмо. Умјесто да се након посљедњих ратова у српским земљама кренуло у контраофанзиву ћирилизације Србије и српских земаља како би се истиснула латиница, њена сфера употребе се диктатом прозападних политичких моћника настоји свим средствима да прошири за шта постоје дубоки геостратешки разлози. Као један од најподмуклијих начина да се искаже премоћ латинице показала се наводна одбрана ћирилице, не од стане државе него групе грађана, што је још један дискретан знак њене договорене предаје.
И док једни бране ћирилицу, мало ко се усуђује да напада латиницу, осим посредно и узгредно, што је поред осталог резултат вишедеценијског кротитељског дрила никад умрле сербокроатистике која је пројектовала корак по корак латинизацију и хрватизовање Срба како би се трајно измијенио културни и национални идентитет српског народа. Снага сербокроатистичког завјештања и данас Србе држи у запту празновјерном тезом о двоазбучје чиме се несметано наставља да заводи латиница, тај тројански коњ евроатлантизма, према којој се управо ћирилица због сужене употребе показује као алтернативно писмо. Трасирано полатиничење поред осталог има један крупан циљ: да нас као народ уведе у структуре Европске уније чије је знаковно писмо латиница, у духовно и свако друго ропство под америчко-натовским протекторатом и тако за корак приближи прижељкиваном покатоличењу.
Опстанак или нестанак ћирилице најдиректније је повезан са глобалном измјеном политичких снага у Европи. Евроатлантизам коме тежи Србија и остатак раздробљеног српског етницитета значи само једно – да ћирилици, али и српству нема спаса; да ћемо бити избрисани са карте велике Европе или евентуално претворени у изоловану ннклаву , како нам пријете поједини загрижени идеолози такве политике. Одустајањем од овог погубног пута у евроатлантске интеграције чији је предзнак латиница и прогонитељски дух према свему што чини православни Исток, а то су вјера, језик и ћирилично писмо, осигурава се опстанак ћирилице и останак и останак етничких Срба на својој прапостојбини. У супротном, ћирилица ће умријети као жртва зависти западњачких књижевника, фарисеја и свештеника према православљу на Балкану и хришћанској Русији, оној која је дала 27 милиона жртава да би се у увијекм инквизиторској Европи устоличио антифашистички међународни поредак, који се након звјерског бомбардовања Републике Српске и Србије од стране здружених снага нато-а у данашњици изродио у нови фашизам,многоструко погубнији од претходног.
Да као народ не бисмо били анонимне жртве растуће тираније западне „геополитике постмодерне“, која у XXИ вијеку има за циљ не само овладавање православним балканским и источноевропским простором и његовим ресурсима, већ кроз наметање латинице и људским душама, то се мора кренути у свеопшту кампању обнављања свијести о пресудном значају употребе ћирилице и њеној древности, као и о древности српског народа на овом тлу Европе. То значи да се нипошто не смију прихватити манипулаторске неистине о Словенима који су се појавили на европском континенту као придошлице које не треба узети у обзир приликом рјешавања важних европских питања.
Најважнији корак ка постизању тог достижног циља јесте одбацивање погубне догме о двоазбучности која је била најтврђи угаони камен сербокроатистике , да би на волшебан начин била устоличена у први протокол наводно „обновљене“ србистике. Уколико не желимо да ћирилица и даље пребива у подземљу сопствене државе у коју ју је у својој ропској свијести смјестила псеудосрпска филолошка мафија, анационални Срби атлантисти и њихови тутори за које је православни крст „рачва липова“, то је потребно јединство свих снага како би се престало са политичком и сваком другом кампањом уласка Србије и српства у властиту пропаст звану евроатлантске интеграције.
2. Најперфиднији облик хрватизовања српског народа за времена комунизма био је тровање двоазбучјем путем флоскуле о равноправности оба писма чиме се поступно унијатио и разарао наш национални идентитет. Чињено је то тако што се најприје у име тзв. језичке толеранције изједначила по уставу ћирилица са латиницом, а потом тврдило да је латиница подједнако српска као и ћирилица.
– Еда ли се Христос раздијели? – узвикнуо је својевремено апостол Павле укоривши оне који су покушавали да незаконито докажу своје претензије на посједовање Црквене благодети. Као да благодет Господња подједнако почива на православној цркви и на бројним сектама од којих су неке управо сатанистичке?
Исто питање ваља поставити и „новим“ србистима: да ли је латиница благодетно српско писмо или је то искључиво ћирилица, наш не само језички већ и моћан морални оријентир?
Под флоскулом о језичкој толеранцији која за своје извориште има буревијесну француску револуцију која је на Волтеровом трагу прва увела догму о вјерској толеранцији којом су се у грађанском и вјерском праву изједначили Јевреји са хришћанима, хришћанство и јудаизам, што је постало обавезујућа пракса свих потоњих револуција проведених од стране синкретистичке јудеомасонске секте – под истом том револуционарном паролом и српство је било скренуто са свога пута у општу пропаст и погибељни процес духовне деградације изједначавањем у уставном праву ћирилице и латинице што је на концу произвело потпуну превласт друге. Перфидно осмишљен католички филолошки програм реализовао је своје циљеве преко „истомишљеника“ у српској лингвистици, који су нас снагом наметнутог „научног“ ауторитета држали у сербокроатистичком ропству у двије Југославије кунући се у равноправност употребе писма, а у пракси фаворизујући латиницу. Тако је путем намјерних прећуткивања и отворених конструкција подржаних од стране српских снисходљиваца из САНУ проводођено похрваћивање српског језика чија је стратегија до данас остала иста: затирати ћирилицу и сјеме одакле је потекла.
Маскирани заговорници западних културних вриједности, ови распамећени тамни синови српства калаисани духом католичким и протестантским, а данас и јудејским, обучени у тоге милитантне натоистичке језичке науке, настављају да трабуњају о некаквој општесрпској латиници што је поред осталог резултат отвореног фалсификовања издања Вуковог првог српског буквара из 1827. године којем су у репринт издању 1979. године подмукло додате двије странице – да се Власи не досјете – чиме је битно измијењен Вуков оригинал, али и омогућено да се латиница назове „свесрпском“. Умјесто конкретног залагања за ћирилицу, код „обновљених“ србиста имамо отворено залагање за двоазбучност, иза чега стоји посредно залагање и за латиницу, ону исту коју је кунући се у благодети братства и јединства и србохрватства деценијама пропагирала титографска сербокроатистика у служби римокатоличког прозелитизма. У темељу те отворене нетолеранције према једноазбучју, тј. према ћирилици, стоји политичка моћ мондијалиста, те мјешавине јудеофила, србофоба и русофоба.
2. Лажно свједочење србистике
1. Откуд се под окриљем тзв. „обновљене србистике“ (питање је да ли је икад и постојала као аутономна филолошка дисциплина и одговарамо да није) тако брзо стекло увјерење које је толико нетолерантно према једноазбучју, и тако брзо прешло у неразумну догму?
Прикривена нетолерантност `обновитеља` србистике потиче отуда што се радило о тријумвирату пресвучених сербокроатиста који су конспиративно прешли у глобалисте, а пред лицем јавности били горљиви србисти и као такви врбовани од стране Свјетског сабора Срба; код којих никад није наступило потпуно преумњење и силазак са пута сербокроатистичке преваре и рада у корист своје штете. Умјесто да причисте и пречисте зрно од кукоља на решету националне филологије и тако зауставе вишедеценијски прогон ћирилице, они су је и даље оставили у караказану двоазбучја не урадивши ништа на ширењу њене употребе. Тиме су потпуно обесмислили сваку борбу Срба за своје светиње, стављених на листу непријатеља мондијалног јеврејства још у мају 1992. године када су све јеврејске организације САД потписале петицију у којој преклињу америчку владу да се заустави српско варварство.
Против растуће тираније јудеоимперијализма који гаси државне суверенитете први су устали православни Срби у Хрватској и они у Босни и Херцеговини стављајући се под ћирилични барјак са дубоком свијешћу да је у ћирилици сачувана истина о српству од искона. Обновитељи србистике, под исприком да брину наводно за латинично српско насљеђе, упркос жртви од тридесет хиљада српских младића у Босни и Херцеговини палих само зато што су православци којим је омиљела ћирилица, успјели су да помоћу једне испране флоскуле сачувају недирнуту латиницу и тако спријече брзу ћирилизацију прекодринских Срба. Због тога су још гори од „Павлобранитеља“ који су нам у сред антисрпског рата, из стиснутих уста хтјели да ишчупају нашу рођену ијекавицу и дарују је Муслиманима и Хрватима.
Инквизиторски прогон у име тзв. „србистике“ свих оних који се залажу за ћирилицу, прогон је у име сербокроатистике, а никако истинске србистике. У данашњици њега проводе они „србисти“ који клањајући се култу двоазбучја крче пут евроатлатизму на српским просторима као најгорем облику свеокупационизма док у исто вријеме, узурпирајући власт над истином о српском језику траже да повјерујемо како је црно у суштини бијело. Прогонитељски дух „нових учитења“ који се проводи под плаштом учености и мантре о двоазбучности сведочи не само о језуитском прапоријеклу двоазбучја којим се на српским просторима устоличавала туђа, окупациона латиница већ је поуздан знак рабинизовања српског језика иза којег стоје неоколонијалистички натовци и јудеофили.
2. Испоставља се да презрена сербокроатистика, коју „нови“ србисти, сједећи на двије столице и у својој анационалној комбинаторици бирократски чекајући расплет политичких догађаја, никако до краја да прозру, а и њена кћерка, обовљена србистика, жртвени јарац на који су натоварени сви најтежи гријеси сербокроатистике према српском језику – да су два пута ка истом бездану, наставку похрваћења српског језика. Виталност деценијама култивисане догме која тако добро погодује искорјењивању ћирилице свједочи о њеној ватиканско-натовској кондиционираности и доказ је како је тзв. „обновљена“ србистика само још једна лажинаука изашла испод скута панхрватског филолошког програма, подједнако као и кроатистика, или посестримска наука о тзв. босанском или црногорском језику.
Све оне свој настанак дугују конгреагацији за пропаганду католичког и јудеопротестантског полувјерја, маловјерја и безвјерја чији је коначни циљ да се све српско и ћирилично отме и преведе у хрватско и латинично, а потом затре и сјећање да је то икада било српско. Иза опсјенарске флоскуле о некаквом богатству двоазбучја која је остала недодирљива и под сербокроатистиком и тзв. србистиком која би на тај начин да намигује и евроатлантизму и евроазијству, крије се врхунска подлост коју и овом приликом разобличујемо у име коначног опредјељења за ћирилицу и спознања да се латиничењем као народ настојимо да отуђимо од славенства и православног евроазијства и приближимо римокатолицизму.
Тотемизам двоазбучја нема никакве везе са србистиком и иза њега стоји најслабије оправдање и врло лоше смишљени разлози. Упркос томе „учитељи“ тзв. србистике, а уистину „латинистике“, клањајући се Богу и Мамону настављају попут лихвара да тргују тим лажним новцем. У данашњици ово иде дотле да дирнути у двоазбучје значи починити светогрђе јер је разљућени синедрион србистичких „учитеља заблуда“ одмах спреман да клеветнички нападне сваког ко хули на двоазбучје, под исприком да се тиме укида латинично културно насљеђе српскога народа. А све зато што је прогонитељски дух којим је задојена тзв. „обновљена србистика“ и није изворно њен већ је у лабораторијским условима узгојен под будним свевидећим оком евратлатизма и окултизма јудеомасонских секти чији је заштитни знак натофилски јудеопротестантизам.
Морално закржљали „обновљени србисти“, табуизирањем ове папиролошке догме која се изродила у звијер двоазбучја, злоупотријебили су србистику као науку о српском језику и писму, српској традицији, култури и духовности, претварајући је у паранауку. Излажући ћирилицу, то свето српско писмо у коме је трајно сачувана наша спасоносна истина, програмираној смрти, и даље увјерени да су вјешто упаковали стару сербокроатистичку лаж у крваву српску тробојку, од Срба траже, којег ли лукавства ума, да буду вјерни двоазбучју док се у исти мах заклињу у ћирилицу! Која подлост ума?! Које ли језуитске хипокризије?! Српска ћирилица и „свесрпска“ латиница?! Да ли се смије успоредити свето и свјетовно?
На дјелу је лажна и злонамјерна дилема, још једна демагошка флоскула коју је у својој мржњи према православљу измислила кроатистичка агентура, а пропагирају је наши/њихови лингвополитички „неутралци“ распамећујући нас и заглупљујући тврдњом како је спас српског националног идентитета у два писма. Сада већ поуздано знамо да се не ради ни о каквој заблуди већ о томе да мештри нове србистике, који су веома мало допријели демитологизовању сербокроатистике, чему су највећи допринос дали управо кроатистички мудријаши, овим и другим погрешним догмама које су уградили у трошне темеље србистике, свим силама настоје да очисте терен за долазак латиничог евроатлатизма на раздробљену српску прађедовину.
Стога, да не бисмо и даље лудост држали за мудрост и у свом празновјерју клањали се златном телету двоазбучности које нам пропагирају дојучерашњи грлати сербокроатисти, а данашњи „обновитељи“ србистике, те натоистичке науке која је спремна да претапа идеологију новог колонијализма у науку о српском језику, сва под старатељством предводника јеврејског империјализма, као што је сербокроатистика била под контролом папског имеријализма – то морамо знати да су данашњи прогонитељи ћирилице, милитаризујући језичку науку, још нетолерантнији од језуита, који су прогоњени зато што су сами прогонили друге, док су ови најнетолерантнији од свих прогонитеља у историји човјечанства, јер њих засад мало ко може да прогони због политичке сила која иза њих стоји.
3. Под навалом неоколонијалног евроатлантизма који води прави културолошки рат против европског Истока зарад успостављања новог свјетског поретка програмирано се проводи колонизовање некадашњих чланица Совјетског Савеза путем насилне латинизације, а потом, уз бројна условљавања, примањем у чланство ЕУ. На дјелу је перфидно осмишљен план својеврсног „обручења“ Русије папском и натовском латиницом, замјеном староставног славенског писма које представља камен-темељац данашње цивилизације. Паралелно уз латинизацију реализује се један од намилитантнијих пројеката које људска цивилизација памти, обручење Русије кроз „ракетни штит“! Тако је уз помоћ Велике Британије и Турске у Азербејџану 2006. године протјерана ћирилица и замијењена латиницом, без сагласности народа и језичких стручњака и упркос њиховом протесту! Азербејџански језик латинизован је за свега пет година турском латиницом уз покушај да се и сам језик назове турским.
Процес османизације азербејџанског језика, као једна од стратегија њу ејџа, текао је тако што су прве године латинизовани уџбеници, потом новине, уличне рекламе и тако редом. Прогонству ћирилице претходила је вишедеценијска кампања форсирања латинице због, наводно, њених европских темеља при чему су се измишљали докази о некаквој предности латинице над ћирилицом. Исти случај полатиничења поновио се и у Узбекистану. На сличан начин ћирилица је преко ноћи прогнана и из Казахстана, а смјена ћирилице на начин пуча била је припремљена и за Татаре као и у Украјини. Њен евроатлатски оријентисани предсједник Виктор Јушћенко био је већ припремио декрет о преласку на латиницу у циљу убрзане интеграције Украјине у структуре Европске уније који ипак није успио да заживи тако да је планирана латинизација Украјине доживјела фијаско. Не одустајући од задатог циља, латинизације Евроазије, исто се покушало и у Курдистану, Киргизији и Монголији, али на жалост по евроатлантисте – без резултата.
Да се ради о старом плану преодјевеном у ново натовско рухо сведочи судбина Румуније у којој је средином 19. вијека извршена латинизација замјеном ћириличног писма, што је доживио и молдавски језик који је такође узео латиницу. Иста зла судбина задесила је и курдски језик који је до 1946. године као знаковно писмо имао ћирилицу. Будући да нису на директном удару евроатлатиста, у ћирилицу засад не дирају у неким кинеским језима којима је она знаковно писмо као што су уралски (финско-мађарски) језици или код дунганског народа који пише ћирилицом од 1953. године, коју употрбљавају и чукотско-камчатски језици.
4. Руски одговор на покушаје меке колонизације Русије кроз латиницу био је државнички: федерална Дума донијела је закон о језицима према коме сви народи у Руској Федерацији користе ћирилично писмо за своје језике. Тако је званична руска власт заштитила ћирилицу којом се данас на европском континенту пише у бјелоруском, македонском, русинском, руском, украјинском, од скора тзв. црногорском језику, као и српском језику у којем је ћирилица једно од два службена писма. Из свега је видљиво да народи који теже евроатлатским интеграцијама и безблагодетној западној јудеокршћанској цивилизацији прелазе на латиницу, док народи који стреме ка евроазијству и русофилству чине све да очувају и прошире употребу ћириличног писма.
4. На изворе србистике!
1.Словенство, кичма човјечанства, имало је своја слова онда кад је већина прастарих народа била бесловесна. О томе свједоче камени споменици цивилизације који спомињу име Србин и потврђују да су Срби дио најстаријег стабла словенске расе, која је `осталим народима дала ријеч`, тј. слово. Доказује то и напис на каменом обелиску из Ксантоса, али и Велесова књига у којој је на дрвеним дашчицама ћириличким писменима уписана прастара словенска хроника. Небројени писани и материјални докази о постојању винчанске културе упућују на то да Срби живе у Европи и Подунављу од најстаријих времена.
На то упућује и српски језик који је `тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, да није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа`, што је тврдио својевремено за наш језик мудри слависта Шафарик, али не и наши бескичмењаци из редова обновљене србистике, те луде кћерке мудре мајке, сербокроатистике, коју је лансирала германска школа да би нас у вишедедеценијском школском дрилу устројавала по туђем, латинском поретку. Та и таква србистика још је под забраном да се суочи са истином како је подунавски базен колијевка европске цивилизације, и као таква прије личи на празновјерје у односу на вјеру, на астрологију, а требало је да буде попут астрономије.
Она се не усуђује да за своје учитеље узме Милоша Милојевића који је писао и доказивао да су Срби од искона живјели на својим садашњим земљама и да је у ћирилици сачувана истина о српству од искона.
Учитељ истинске србистике никако да постане ни највећи српски филолог, академик Милан Будимир, школован у Бечу, који је по диктату разљућених прохрватских језикословаца био скрајнут из нашег памћења истога часа чим се усудио да скрене устрану и као Србин смјело изађе из ништавила сербокроатистичког подаништва.
Њега не бисмо имали потребе србизовати за разлику од Вука који је сам идеологизовао „Јевропејсво“, а кога је сербокроатистика по упутама бечко-берлинске историјске школе од аустрофила, унијате, чија су многобројна дјеца одреда крштена у католичкој цркви, митологизовала и префабриковала у некаквог Србенду; Вука који је био под строгим старатељством аустрослависте и јансенисте Јернеја Копитара који је кроз ову масонизовану протестантско-јудаистичку секту представио Вука, а са њим и Србе, „ученој Јевропи“ коју је чинило затворено масонско братство предвођено Гетеом, Хердером и браћом Грим. Оно га је за беспоговорно подаништво наградило чланством у европским академијама, али и пензијама. Тако је једну добио и од Русије, преко своје петроградске масонске браће, иако је (или баш зато!) тзв. „реформом“ српског језика и писма разбио дубоки језички савез Срба и Руса и тако широм отворио брану несметаном унијаћењу и денационализацији Срба која траје до данас.
Једно је сигурно: језичка реформа српског језика која је извршена под његовим именом трајно је везала судбину Срба са Хрватима, са далекосежним циљем да Срби не би били доминантан фактор на Балкану већ да то постану Хрвати, вјештачка нација настала по ватиканској инквизиторској рецептури од превјерених, покатоличених Срба.
2. Као народу, нама Србима је неопходна метаноја, промјена ума кроз покајање, и то не само у науци о српском језику, коју су нови србисти програмирали тако да и надаље храмљемо за Вуковом штулом. Срби не смију да забораве да су почели мјерити вријеме прије свих народа свијета, да су отпочели да броје године од 5508. године прије нове ере. Упркос завјери порицања српске староставности Срби морају да поврате свијест избрисану од стране нордијске историјске школе да Кнез Лазар погибе на Косову 6893. године о чему свједочи косовски запис рукописан од стране благочестивог Му сина Стефана Лазаревића.
Зато попут Радивоја Пешића „оптужујемо ћутање“: ћирилица симболизује мирољубиви дух православне саборности умјесто духа који коси православне животе на Балкану и на осталим просторима на којим се пише ћирилицом. Латиничари су били ти који су подметнули пожар антисрпског рата на Балкану у којем је требало да сагори све што је ћирилично, а они који пишу латиницом, а Срби су, да постану њихова ропска раја. Као и много пута прије у нашој историји, и у овом садашњем неоколонијалном ропству `не држе нас Турци него српске потурице` (Војислав Шешељ).
Одбијањем да трампећи боље за горе гледамо како на наше очи умире спасоносна ћирилица и на нашој земљи заводи глобални тоталитаризам, то је једини пут спаса онај који води у братски евроазијски савез, јер тек здружени са осталом православном браћом можемо да се изборимо за ћирилицу, српску, руску и сваку другу, а са њом и за слободу златну. Зато као народ морамо учинити све да би се избјегла горка чаша коју нам намијенише западноевропски наднационалисти, паписти и антипаписти и остали партијци и секташи.
3. Да нас, кад већ буде касно, не би облијевао зној помијешан са крвљу, што је највећи и најрјеђи знак који нам посвједочује Христову људску димензију, када је излажући се смрти, а истодобно страхујући од ње, тијело на крсту дрхтало, а душа остала непоколебљива – то већ сад морамо да се најодлучније припремимо за надолазеће смутне догађаје: јер кад су предали Косово, душу Србије и српства, продаће, не дај Боже, и српску ћирилицу. И то, као и Косово, за џабе!
(cirilica-beograd.rs – Проф. др Мирјана Влајисављевић)
