Прочитај ми чланак
Млади се све чешће одлучују на бацање, цепање, паљење, јавно одрицање од диплома факултета и тако покушавају да пошаљу своју поруку. Да ли је неко чује?
У последњих неколико месеци, све више је оних који се одлучују за један радикалан потез, који нисмо имали прилике да често виђамо до сада. У питању је бацање, цепање, паљење, јавно одрицање од диплома факултета одређеног броја младих људи који су огорчени чињеницом да након успешно завршених студија, немају никакве шансе да добију посао. Још теже је схватити њихову ситуацију имајући у виду да су то на хиљаде свршених студената чије су студије плаћане директно из буџета Републике Србије, а да су многи од њих поред плаћених студија били додатно стимулисани примањем разних државних, покрајинских и локалних стипендије.
О Аутору
Игор Стевановић рођен је 1992. године у Нишу. Студент је треће године Правног факултета у Нишу. Председник је и оснивач студентског ученичког удружења „ОРНАС“ као и један од уредника немачко – аустријског часописа „СПОЈИ“.
Србија је мајка. Родиш се кад изађеш из ње
Некадашњи ректор Београдског универзитета Бранко Ковачевић изјавио је да је Србија изгубила преко 12 милијарди евра, уложених у школовање стотине хиљада људи који су у последњих двадесет година отишли из земље. Тренутно у Србији према последњим подацима има преко 60000 незапослених са дипломом факултета и близу 1000 доктора наукa. Човек не треба да буде нити економиста, нити много паметан па да себи постави питање која је сврха улагати милијарде евра које никад неће бити враћене у државну касу, а дипломци који су школовани о државном трошку, улагаће и градити друге државе које су их на јефтин начин без икаквог улагања добиле.
Академски пљачкашки капитализам темељ универзитетско – државне политике
Након НАТО агресије и петооктобарске револуције, покушавајући да данашње време оправдају као ново време, без историје и традиције, новоформирана политичка елита је одбацила преко ноћи целокупан систем вредности на којима се вековима заснивало универзитетско образовање у Еврпи. Своје место је уступио политизованом систему образовања, које диктирају одређене интрересне групе под плаштом демократије чији је једини циљ остваривање максималног профита за што краће време.
Као такво универзитетско образовање није постала стратегија коју ће водити одговорна држава, усклађујући је са потребама тржишта рада, већ је универзитетско образовање постало добар начин да одређена политичко – универзитетска мањина која се налази на врху ове пирамиде обрће огроман капитал који се вртоглаво увећава из године у годину. Приватни и државни универзитети постали су велика предузећа. Како би максимизирали свој профит у овој тржишној борби срозавају се критеријуми и повећавају се уписне квоте како би било што више места за оне који ће то да плате. Инертност државе да делује у уписној политици државних факултета за које издваја горе поменуте милијарде показује да постоји интересна спрега између универзитета и државе која жртвује своју будућност улажући у образовање десетине хиљада правника, економиста, лекара за које Србија нема капацитета да их запосли. Оваква политички дискурс планске хиперпродукције од 2012. године постао је радикалнији јер је „Стратегијом развоја образовања до 2020. године“ утврђен циљ да се до 2020. године број свршених студената са садашњих 26% (међу популацијом од 30 до 34 године) повећа до чак 40%.
Кључ за излазак из универзитетског лимба је у студентским рукама
Бацање, цепање, паљење, јавно одрицање од диплома факултета јесте ефикасан начин за једнократно скретање пажње на проблем (високог) образовања. На жалост, да би се ситуација из корена променила потребно је веће ангажовање самих студената. Студенти пре свега морају да схвате шта се дешава и морају да схвате да ако они неће да се боре за своју будућност да немају морално право да приговарају држави и универзитету. У тој борби свакако треба позвати малобројне интелектуалце, професоре, научне раднике који ће својим искуством допринети да спој младости и искуства буде комбинација која ће уништити академски пљачкашки капитализам и успоставити квалитетно образовање.
