Pročitaj mi članak
У времену када су “Каунтер Страјкер” и статуси пријатеља на Фејсбуку постали главна занимација садашњих клинаца, готово их је немогуће натерати да на игралишту и уживају у свој лепоти најлепшег дела живота.
Дуваљке с фишецима – Игра коју су обожавали дечаци и за коју је била потребна водоводна пластична цев и стара хартија од које би се правила муниција. Период пре распада СФРЈ био је карактеристичан по масовној изградњи стамбених блокова у већини градова у Србији. У оквиру градилишта, као отпали репроматеријал нашли би се делови цеви које су се користиле у зградама. Друштво би било подељено на две или више екипа које би “ратовале” једне против других. Забава је трајала, по правилу, до касних вечерњих сати.
Арјачкиње барјачкиње – Игра се тако што се деца окупљена у два противничка табора ухвате чврсто за руке и раздвоје на двадесетак метара. Онда у глас узвикују: “Арјачкиње, барјачкиње, кога ћете?“. Противнички табор одговара именом неког од противника, а онда се прозвани залети и почне да трчи настојећи да пробије “живи зид”. Уколико не успе, противнички табор га задржава, а победник је онај ко задржи сву децу у свом табору.
Праћка / Ракљице – Од жице за изолацију би се направило оружје, док би мали комадићи бакарне жице направљени у облику латиничног слова У представљали муницију. Ова игра ипак, није толико форсирана, јер су се веома често дешавале повреде, па су родитељи строго бранили њено играње. Када би ова играчка била пронађена код деце, најчешће су “падале” добре батине.
Скијице – Престижни зимски центри и тада су били само пуста жеља многих малишана, па су деца користила одличну замену, пластичне скијице. Укупне дужине до 30, 40 центиметара, у разним бојама, причвршћивале су се за зимску обућу пластичним каишем. Без обзира на овако слаб спој, одлично су служила сврси, па су падине и стрме улице биле пуне малих скијаша који су хтели да постану нови Бојан Крижај или Рок Петровић.
Прскање водом– Ово је игра која се играла у најтоплијим данима у години, када је температура око 40 степени. Флаше су се пуниле водом и екипе су јуришале једна на другу с циљем да што више намокре једна другу. Најбоље су пролазили они који су имали само шорц и који су били боси, јер су се веома брзо сушили.
Пенали – Као и када би се уморили од баскета, ова игра би се по правилу играла на крају “играња”, када је понестајало снаге. Голићи су били метар широки, по правилу су их чинили два овећа камена, и пуцали су се са раздаљине од око три метара. Забрањено је било јако шутирање “зување”, а због саме конструкције гола (која није постојала) свађе играча око тога да ли је неки гол регуларан или не трајале су до дубоко у ноћ.
Педагог Петар Владетић наглашава да су физички активна деца отпорнија и на стрес.
– Она могу да поднесу већу количину стреса а да то на њих не оставља последице.
Она су резилијентна, резистентна у психолошком смислу – односно отпорна.
Због тога не треба да нас чуди што малишани који играју јањине, ластиш и жмурке много лакше преброде на пример развод родитеља – каже он.
Потапање подморнице – Ова игра би се играла за време кишних дана, када је немогуће било време проводити напољу – два папира из свеске са квадратићима, квадрат десет пута десет, две оловке и мете површине од једног до пет квадратића и обрачун је могао да почне!
Такмичари би се трудили да им противници не виде мапу, како их не би брзо потопили, па се комад папира носио и у тоалет.
10, 9 – Пре почетка игре, минимум 3 играча “пимпују” лопту, и ко најмање пута удари лопту пре него што му падне на земљу стаје на гол. Голови се признају само из набачене лопте, при том играч не сме сам себи набацити.
Када се гол постигне играчи беже што даље. Све док голман не ухвати лопту и с њом додирне стативу. Играчи где су били у том моменту морају се заустављати, голман их гађа и ако их погоди они стају на гол, ако не игра се даље.
Тако се игра која почиње од 10 иде све док један играч не дође до нуле, с тим да када има 2 гола до нуле он сме да излеће ван казненог простора, да отима лопту и гађа друге. Ко дође до нуле окрене се леђима ка стативи и са метар раздаљине сви играчи га из руке напуцавају у доњи део леђа.
Американац – Када би се уморили од баскета, дечаци би за опуштање играли игру “Американац”. Са линије слободних бацања један би играч убацивао лопту у кош. Уколико не би дао кош, противници би морали да у скоку ухвате лопту и убаце је у кош. Играло се до 21, а накона 10 регуларних бацања, 11. и 21. поен би морао да се убаци хорогом, шутем преко рамена.
Ослобођење – Окупљена деца се поделе у две екипе. Једна се разбежи а чланови друге екипе морају да их јуре и хватају. Они који су “заробљени” држе се на једном месту, али ако их нико не чува чланови који су из њихове екипе могу да их ослободе.
(Телеграф.рс, Курир)
