Прочитај ми чланак
Војна парада која је одржана у част ослобођења Београда од нацистичке Немачке изазвала је многе полемике у српској јавности.
Либерална опозиција стидљиво је осуђивала тај догађај, али не одвише гласно, довољно да се чује до америчке амбасаде, а опет без превише инсистирања на тој теми. Наравно од њих су били гласнији новинари истог идеолошког усмерења, они ипак не излазе на изборе. Суштинска чињеница јесте да је апсолутна већина грађана Србије подржала параду и то нико ни не покушава да оспори. Она се одржава у кључним преломним тренуцима на сцени међународних односа од пада Берлинског зида, а то што је руски државни врх, предвођен Владимиром Путином, свему томе присуствовао затегнуо је односе са Вашингтоном и Берлином. После вишеструких јавних протеста и гафова америчког амбасадора у Београду, уследио је и инцидент на утакмици Србија-Албанија, који није могао бити организован без знања западних земаља које дуги низ година спонзоришу независност Косова.
О Аутору
Александар Ђокић је рођен 26. фебруара 1988. године у Београду. Дипломирао је на Факултету политичких наука 2011 године. Завршио је мастер студије на ФПН 2012. године са тезом „Историјат парламентаризма у Србији”. Тренутно је студент докторских студија политикологије на ФПН. Бави се политичком теоријом и националном историјом.
Ако је толики проблем да се одржи војна парада, можемо само замислити колики је тек онда притисак на Србију да изађе из пројекта Јужни ток. Наиме још у прошлом сазиву Владе, тадашња министарка енергетике Зорана Михајловић, чинила је све у својој моћи да подрије тај уговор, под изговором реструктурирања јавног предузећа Србијагас. План је био да се то предузеће подели на два, једно које ће добављати гас и друго које ће га дистрибуирати потрошачима. То у ствари прописује Трећи енергетски пакет преко кога се на нивоу ЕУ засад ефикасно кочи пројекат изградње гасовода. САД као генератор кризе у Украјини на тај начин покушава да земље ЕУ начини потпуно зависним од свог, иначе скупљег, гаса и тиме загосподари и сектором енергетске безбедности у овом делу света. Просто САД мора на сваки начин да сруши немачки пројетак израдње Сједињених Европских Држава, који јој је потенцијални конкурент, а уједно и неопходан савезник (наравно не равноправан). Јужни ток није само гасовод који би стабилизовао транспорт тог енергента у целој ЕУ, већ и инструмент геополитичког утицаја обновљене Русије. Са становишта интереса САД тај пројекат мора бити заустављен па и по цену још једног грађанског рата у европској земљи.
Потом су уследиле санкције дириговане из Вашингтона које наносе штету и ЕУ и Русији. Србија се није могла прикључити овим санкцијама ако је желела да избегне банкротство своје пољопривреде, а и због очигледних политичких последица таквог потеза који већина грађана не одобрава. Власти у Београду највероватније прижељкују да ће се ЕУ, САД и Русија, ”помирити” као и после рата у Грузији, који су такође спонзорисале Сједињене Америчке Државе. Међутим, мале су шансе да ће се то догодити, па ће покушаји да се игра за обе стране у сукобу већ средњерочно доживети крах. Ближи се тренутак када ће владајућа гарнитура у Србији морати да се определи између Москве и Берлина, на који Америка већ почиње да врши све озбиљнији утицај у свим главним сферама политике. Већ се могу чути многи наговештаји да се спрема поновно интензивирање сукоба у Украјини након парламентарних избора у тој држави, 26. октобра.
Одржана парада стога не може бити само једнократно, јефтино скупљање политичких бодова пред смањењем плата и пензија у Србији. Унутар оваквог међународног контекста она представља јасан сигнал, да Србија барем неће улазити у сукоб са Русијом, што ће се показати као веома битно ако се оствари сценарио ”или,или”. Можда због тога и није било масовног пласнког извођења људи на улицу, нити прекида радног времена, како би било што више присутних на паради. Број оних који су се одазвали је озбиљан, с обзиром на спонтаност окупљања, а усто је и опомена садашњем режиму, пре него похвала. Биће да је и одговорнима у Немањиној јасно да се не могу тек тако играти са спољнополитичком оријентацијом наше земље, јер то може имати и директне последице по њих и њихове тренутне функције. Под овако озбиљним околностима, историјског значаја, не може се водити политика ”једно кажеш, друго радиш”, тако се губе моћ и власт, а и много битније ствари…
У светлу изградње новог светског поретка од почетка 90-их година, Србија и све остале државе источне Европе изгубиле су већи део свог суверенитета и перспективе. ММФ, Светска банка, а одскора и Бундесбанк, диктирају фискалну и буџетску политику квазидржава, којих смо нажалост грађани. НАТО и ЕУ су већ одавно преузеле улогу креатора спољне и безбедносне политике. Све ово одвија се упоредо са девастирањем привредних и индустријских капацитета, уз аквизицију кључних, а истовремено исплативих ресурса, или се пак стварају монополске или картел позиције на тржишту услужних делатности. Ефекти су перманентно висока стопа незапослености, па и самим тим ниска цена рада, све мањи бруто друштвени производ и већи спољни дуг. Србија и њени суседи су пред опасношћу дужничког ропства, док се кроз средства масовног информисања (у власништву западних инвестиционих фондова) непрестано у први план ставља дискурс реформе vs. корупција. Тим образом поводе се осиромашене народне масе тражећи кривца међу собом уместо у центрима моћи који су једини и прави извор њихове несреће. У таквим условима стално се смењују нестабилне владајуће коалиције, нестају старе и напрасно настају нове странке, спуштајући цену спољне контроле домаћих политичара који рачун полажу у амбасадама, уместо властитим грађанима. Ослонцем на Русију можемо покушати да из овог зачараног круга изађемо, јер сами то никако нисмо у могућности да постигнемо.
Поред интересних основа, ту су наравно и културно-историјски, верски, па и цивилизацијски разлози за окретање Русији. Ипак они рационално не могу бити примарна мотивација нашег политичког деловања, они представљају олакшавајуће околности које могу ефективно да се искористе у пропагандне сврхе, али дакле нису сврха по себи. Могућност уједињења националне опозиције стога представља реалну основу за изградњу алтернативне политике према Истоку. Национални фронт потребан је и као контролор потеза власти, којој се никако не може пружити потпуно поверење, имајући у виду запрепашћујућ ниво колаборације прошлих година. Да би политика преусмеравања Србије са западне странпутице била могућна, неопходно је изаћи из политике противљења и негације. Наиме чак се и у нашем друштву људи деле на прозападне и антизападне. Грађани не гласају против, већ за, па им се морају рационално предочити конкретне економске, политичке и безбедносне користи вишег ступња сарадње са Русијом и Евроазијским савезом у настајању.
Након свега реченог одржана војна парада представља обавезу за будуће спољнополитичке одлуке Београда и не може се посматрати као пролазни политички трик.
