Прочитај ми чланак
Како саопштавају малобројни медији који су били присутни, у суботу је у Алеји Великих Датума – а у баксузној тринаестој години од доласка и на свет и у Србију – сахрањен Пети Октобар. Овај заслужни датум положен је у вечно коначиште које се налази поред оних места где већ дуго бораве Двадесет Девети Новембар и Четврти Јули, као и поред прашњаве и неодржаване заједничке гробнице Двадесет Четвртог и Двадесет Петог Септембра, датума када је одржана одавно заборављена Осма седница.
Невесела манифестација опроштаја од Петог Октобра почела је у раним преподневним часовима, на комеморативним демонстрацијама одржаним на степеништу Дома Народне скупштине, месту на коме је Пети Октобар пре више од једне деценије започео свој живот, праћен веселим пламичцима пожара у скупштинском здању. А праћен и покојом уметничком сликом, комадом намештаја или тепихом, који су из здања Скупштине излазили у журној потрази за спасом од пожара или пак у потрази за новим власницима. На том и таквом месту, комеморација је започела минутом ћутања, које је делом било пореклом из жалости, а већим делом пореклом од тога што се неко од присутних наглас запитао: „Шта се то десило са Петим Октобром?“, на шта се највећи број присутних дубоко замислио, покушавајући да разабере од које године је стање, овог током целог живота болешљивог датума, почело да се погоршава.
Минут ћутања није потрајао ни минут, јер је почела жестока расправа међу присутним припадницима разних неформалних и полуформалних грађанских опција, који су једни друге гласно и жестоко оптуживали за напуштање петооктобарских идеала и његових тековина. Ову свађу надјачала је галама која је потицала из редова највећег дела садашње опозиције, чији су припадници махали свако својим наводно оригиналним примерком тестамента, а којем је Пети Октобар оставио баш сву своју постхумну баштину искључиво једном легитимном наследнику. Расправа би трајала до ко зна кад, да није дошло време за одлазак на гробље, означено плотуном почасних јецаја на комеморацији постројене елитне јединице НВО.
А на гробљу заслужних датума, бројне делегације присуствовале су последњем испраћају Петог Октобра. У име приватизованих и углавном пропалих некадашњих друштвених предузећа појавили су се дипломатски изасланици Маршалских, Кајманских и Девичанских острва, Кипра, Сан Марина, Лихтенштајна и осталих домаћем бизнису фамилијарних офшор зона. После полагања великог раскошног венца ове делегације, на коме је писало само једно огромно „ХВАЛА“, исте такве венце са истим таквим натписима положили су и представници реформисаног обавештајног и безбедносног апарата, реформисане јавне управе, реформисаних предузећа у још увек државном власништву, као и многих других области реформисаних после већ колико шестог октобра.
Програм испраћаја настављен је говорима представника власти, званичних организатора манифестације. У емотивним обраћањима неколико уважених говорника, чуле су се потресне речи сећања на Пети Октобар, као и дирљива исказивања емоција: „Када је Он дошао, мислио сам да више никада нећу бити опет на власти…“ ; „Он ми је отворио очи за моју нову европску перспективу…“; „Неуспешно чекајући сопствену лустрацију, још тада сам осетио како ми у душу капље, а потом се и улива – модернизација“; „Кад се сетим моје радости што је Он дошао, ево и сад би му на гробу заиграо!“… Говорницима је понекада и суза кретала низ насмешена лица, а један од покушаја брисања суза замало се трагично завршио, јер је уплакани имао глогов колац у руци, који замало што му око није избио.
На самом крају тужне свечаности, у последње боравиште великога датума присутни су, сходно обичајима, убацивали грумење земље, или ко је већ шта понео за последњи опроштај: насловне стране таблоида насталих амебном деобом слободне штампе, УСБ дискове са снимцима ријалити програма на некад алернативним медијима, садашње имовинске карте некадашњих револуционарних активиста и вођа, фотокопију уставне преамбуле, фотографије са малдивских летовања и монденских зимовања бранитеља сиромашних и обесправљених, комаде брендиране и шаниране гардеробе некадашњих аскета. По завршетку овог најдирљивијег дела и иначе дирљивог скупа, ожалошћени су се разишли и оставили покојника да на миру борави у историји.
А на гробљу, на голему, остали су само радници, да лопатама изравнају земљу на свежој хумци и да, потом, поред ископају нову, а за евентуални случај да датум почетка преговора са ЕУ умре и пре свог рођења.
Ваља се, рекоше.
(Вечерње новости)
