Прочитај ми чланакПротестанти су у Капитол Хил упадали као да је у питању наша скупштина. Полиција се понашала веома суздржано – убијена су само четири протестанта!
Човек сам на свом месту. Имам сопствено мишљење, мислим својом главом и не слушам никог. Чак ни самог себе.
Кичму савијам само кад ујутру обувам чарапе. И то на једвите јаде. Достојанство се понекад тешко подноси.
Посла имам толико да не знам где ми је глава. Поштеном налазачу обећавам награду у виду посланичког места у скупштинском ресторану.
Имам пријатеље који ме редовно прате на друштвеним мрежама. Можда ме и прислушкују јер је то у моди. Проверићу шта се по кулоарима јавних места прича иако и без њих савршено добро знам шта сам написао или изјавио. Убеђен сам, међутим, да они читају између редова, а ту се никад не прочита оно што је написано, него само оно што је истинито. Ја, уосталом, никада и не напишем оно што они прочитају, него само оно што је међу редовима због чега ме, можда и са правом, окривљују. Ја то, на крају крајева и не поричем, али одговорно тврдим да сам крив јер су они криви што сам ја крив.
Мој стил је, како рече она паметница Исидора, као сат на салашу: једно показује, друго откуцава.
За сва недела која сам, можда, учинио и нанету моралну бол осетљивим особама, изјављујем јавно покајање и обећавам да нећу више никад.
Иако су ме у детињству учили да никада не плачем када се уједем за језик јер ће ми тетка донети колаче, што се никада није десило и поред толиких уједања са моје стране, ипак се извињавам.
Боље је не добити колаче од тетке него торту у лице од аутообожавалаца.
Покајаћу се јавно и уз свесрдну помоћ монаха у неком моћном манастиру.
Борцима 5. октобра одајем пуно признање. Ко признаје, пола му се прашта.
Ових дана су дочекали и 6. октобар. Додуше, због короне, датум је померен за 6. јануар и није у Београду, него у Вашингтону.
Протестанти су у Капитол Хил упадали као да је у питању наша скупштина.
Полиција се, за разлику од наше насилничке и, јер је њихова држава правна и демократска, понашала веома суздржано, пристојно и без прекомерне употребе силе.
Убијена су само четири протестанта!
Равнотеже ради, живот је на олтар Капитол Хила положио и један полицајац па је резултат нерешен – 4:1 за полицију.
Онда је нови владар бираним, пристојним речима у маниру искусног дипломате, без трунке примитивне мржње, изјавио да се ту не ради ни о каквим протестантима, него, насупрот, реч је о примитивној руљи најнижег људског талога, крезубим сендвичарима, обичним авлијанерима, који су нанели ненадокнадиву срамоту нашој демократији и пригушили светло нашој звезди водиљи у нови свет.
Поред тога, наставио је председник који се очекује, да цитирам Пола Џексона: „Они су дводимензионалан народ с тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу“; или Великог Била, па још и Клинтона: „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства“ – или, наставио је говорник, што рече песник Бродски у свом поетском надахнућу: „Зауставите Србе. Одмах. Заувек“. И Џо се одмах уједе за језик јер ту нешто није штимало, а ни једна тетка му одавно није међу живима.
Управо због тога, завршава наш приповедник, приправник за праведника, ја нећу дозволити да на овом месту доживим дубоку државу, пардон, дубоку старост, када ћу, убеђен сам иако ми нико не верује, са којима се потпуно слажем, бити матор. Као старија особа, сенилна, што је нормално, па помало и паркинсоидна, могао бих доживети најцрње дане да ме изаберу за председника неке велике светске силе где се црно не сме помињати ни ноћу, када се и не примећује као оне Хегелове краве, а још мање дању, када је све јасно. Само би ми још то требало.
Дакле, надаље ћу причати, писати, зезати и зезати се, обећавати и похваљивати само себе и за себе. И сопствене потребе. Као онај превоз.
И играћу кошарку коју Американци нису случајно измислили. Какву год идеју или било какво обећање да убациш у кош, све одмах пропадне.
