Прочитај ми чланак
На данашњи дан упокојио се Петар II Петровић Његош, 1851.године.
Када је, примичући се Котору, са палубе брода угледао врх Ловћена, подигао је капу и рекао „Нећемо се више нигда раставити!“. „Неповољно стање здравља мога принуђује ме поћи одавде сјутра за Котор не бих ли ту или на другом ком мјесту средством љекара нашао себи побољшање…“ (писмо Павлу Решетару од 16. октобра 1851). Умро је од туберкулозе 19. октобра, у 10 сати ујутро, на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У последњим својим часовима рекао је: „Ево ме на ждријелу вјечнога дома… Копајте ме у Ловћен код нове цркве.“
„Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао.“ (Из Тестамента)
Од Василија Петровића до Петра Петровића Његоша, Црна Гора није дала ниједног писца. Али први писац којега је она у XИX веку дала био је изузетне величине и заузео је једно од првих места у српској књижевности.
Радивој, у калуђерству назван Петар Петровић, родио се у Његушима, у Црној Гори, 1. новембра 1813. Стриц, владика Петар И, узео га је 1825. к себи да га школује и припреми за свога наследника. Неко време учио је школу у Боки Которској. Од 1827. до 1830. био му је учитељ Симо Милутиновић, који га је васпитао на особит и чудноват начин. После стричеве смрти, 1831, буде закалуђерен, постане архимандрит и прихвати владу над Црном Гором.
Као владар устао је против племенске анархије и против крвне освете, и отпочео уређивати земљу, прикупљати у своје руке власт, установљавати судове и школе, градити путеве. Године 1833. ишао је у Петроград, где је завладичен. Вративши се с пута, он је наставио своју тешку владавину, ратујући с једне стране са херцеговачким муслиманима и скадарским пашама, а с друге стране с немирним племенима и многобројним незадовољницима у земљи. Задржавши се неко време у Бечу, 1836. је опет отишао у Русију, где је остао до 1837.
Остатак живота провео је на Цетињу, ретко излазећи из земље, бринући се како да одбрани Црну Гору од сталних спољних опасности. Године 1846. отишао је државним послом у Беч, 1848. задржао је Црну Гору да остане мирна, 1849. је закључио са Србијом тајни уговор о ослобођењу Босне и Херцеговине. Разболевши се, 1850. ради лека иде у Италију, где у Напуљу проведе зиму. Болест је узимала маха, он се врати на Цетиње, и умре 19. октобра 1851.
Његош је био владика особите врсте. Он се закалуђарио из политичких разлога, зато што је био утврђен ред да владар Црне Горе мора бити владика. Али он на тај свој чин мало полаже, носи црквено одело само када служи у цркви, што је врло ретко било, живи као светован човек, мисли сасвим световњачки. Он о вери мисли сасвим критички и слободно, а не устеже се да искаже те своје идеје. Он је у првом реду владар, Србин, мислилац, па тек онда црквени човек, и то само по форми. Само један тако слободан дух могао је да испева онако високо-мислену поезију.
Као Доситеј Обрадовић и Вук Караџић, Његош није прошао кроз редовне школе, и сам се духовно образовао. Први учитељ му је био Симо Милутиновић, који је и сам врло мало био учио, који је читао надохват и по случају, и чије је знање било неодређено, несигурно и мутно. Ономе што је и сам знао и како је знао Милутиновић је учио свога ђака, отварајући му више вољу к читању: љубав ка књижевном раду, но дајући му неко стварно образовање. Његош је доцније био захвалан свом учитељу што га је увео у „зрачне просторе“, и његови први узори су му у писању били дела Милутиновићева. Између Сербијанке и Дике црногорске, с једне стране, и епског спева Слободијаде и Горског вијенца, с друге стране, формална сличност је очевидна. Од Милутиновића је Његошу остало и митологисање и чести архаизми у језику.
Ретке природне интелигенције, врло даровит, Његош се доцније сам, потпуно самостално, развијао. У цетињској пустињи без игде икога, без икаквог образованог друштва, он се бацио на читања, размишљања, и на књижевни рад. Научивши руски, француски, талијански, он чита велике песнике тих књижевности — Дантеа, Петрарку, Милтона, Бајрона, Пушкина. Као његов игуман Теодосије у Шћепану Малом, он на звездама учи богословију. Путовања по Русији, Аустрији, Италији још више су проширила његов духовни видик. И сопственим силама, непрекидним читањем великих писаца и мислилаца, он стиче знатно књижевно и филозофско образовање.
Његош је почео певати око 1832, под утицајем поезије Симе Милутиновића и Лукијана Мушицког, чије стихове је знао наизуст. То су пригодне песме, пуне митолошког елемента, несигурног књижевног језика. Године 1834. изишла је на Цеткњу прва његова књига Пустињак цетињски, збирка пригодних стихова у славу Русије и њених владара по којој се никако не би могао наслутити велики песник Горског вијенца. Исте 1834. године изишла је на Цетињу друга његова књига Лијек јарости турске, у којој су песме по угледу на народне, и у којима се певају јунаштва Црногораца и њихове попеде над Турцима.
У „епском спјеву“ Слободијади који је штампан тек 1854, у десет песама слави разне црногорске победе над Турцима и Французима. Спев је у слободнијем осмерцу и са књижевнијим изражавањем. Поред тога, по повременим листовима, часописима и алманасима, Његош штампа своје мање песме, махом пригодне и рефлексивне. Из тога првог доба су његови делимични преводи из Илијаде и руског спева Слово о полку Игоровол. Српска књижевна задруга 1912. издала је сакупљене његове Мање пјесме.
Рођен у крају где је народна традиција била врло јака, а народна песма увек жива, васпитан од Симе Милутиновића који је занесено волео народну поезију, Његош је заволео народне песме, скупљао их, и подражавао их. Он је скупљене песме најпре слао Вуку Караџићу, најзад, 1845, сам издао једну збирку Огледало српско, у којој, поред песама које је он прикупио, има песама из збирке Вука Караџћа и Симе Милутиновића.
Он пева по угледу на народне песме, и тако је испевао и Лијек јарости турске и доцније издане спевове Кула Ђуришића и Чардак Алексића (1850), песме иначе једнолике и без поезије. Вук Караџић мисли да је извесне песме о новијим бојевима црногорским испевао сам Његош и да су оне, испеване сасвим у народном духу, ушле у народ и остале као народне. Знање народне поезије и љубав према њој огледа се у најбољим делима Његошевим, нарочито у Горском вијенцу.
Његош се као песник стално развијао и тек четрдесетих година настаје његов прави књижевни рад. Од подражавања Милутиновићч и Мушицкога и певања по узору народне поезије, он прелази на оригинално књижевно стварање и даје крупна и самостална књижевна дела. За последњих неколико година његова живота изашла су три његова најважнија дела: Луча микрокозма (1845), Горскм вијенац (1847) и Лажни цар Шћепан Мали (1851).
Религиозно-алегоријски опев Луча микрокозма, епопеја о стварању света и човека, борба Сатане против Бога, јесте његов најмање оригиналан велики рад. Његош је читао Милтонов Изгубљени рај и очевидно се надахнуо њиме у писању овог спева сличне садржине.
Иначе, у спеву има духовног полета и високих идеја, религиозно осећање је врло дубоко и јако, и то је до данас остао најбољи религиозни спев српске књижевности. Личност Шћепана Малог, пустолова који се у XVIII веку у Црној Гори издавао за руског цара, занимала је Његоша и он је о њој прибрао све што се сачувало у народној традицији и што је нашао у венецијанском архиву.
Од свега тога историјског материјала он је написао историјоку драму, управо нит слабо повезаних драмских слика. По облику, често и мотивом и изразом, Шћепан Мали личи на Горскм вијенац, али је без његове велике снаге и поезије. Дело је доста суво, и Његош га је радио више као историчар и политичар но као песник.
Главно дело Његошево, круна његовог песничног стварања, најоригиналније дело српске поезије, то је Горски вијенац. Он је то дело радио са особитом љубављу, врло пажљиво, и у њега је унео највише своје и мислене и песничке способности. Предмет је историјски догађај, истрага потурица у Црној Гори с почетка XVIII века.
Тај догађај у очима Његошевим значио је рођење слободе црногорске и српске, и зато је свом делу у рукопису дао име Извијање искре, Извиискра. Историјски догађај дао је само оквир делу, али оно што је најлепше у њему, то су високе рефлексије, филозофске мисли, снажно патриотско осећање, јуначки типов пуни особености и израза, узвишен поетски дах којим је цело дело прожето, стил збивен, једар и сав у изрекама, крепки и звонки стихови.
У Горскол вијенцу Његош је извео оно што су многи и пре и после њега покушавали: да на основу народне пеозије, из елемената народне поезије, из народног живота и из народне душе, створи велико и оригинално уметничко дело. Одмах после изласка Огледала српског, када му је још била „пуна глава народних пјесама“, он је узео да пише Горски вијенац.
При писању он се служио Диком црногорском и Историјом Црне Горе од Симе Милутиновића, и некојим записима, али поглавито народним предањем и народном поезијом, и то у толикој мери да се са разлогом рекло да је Горски вијенац „једна опсежна синтеза песама о Даниловом времену“.
Размер и ритам је из народне поезије, дело је испуњено „живом старином црногорском“, предањима, веровањима, обичајима, изрекама и пословицама, тако да тим поетским реализмом даје пуну и јасну слику непосредне стварности. Његош је био дубоко националан човек и осетио је народну душу дубље и потпуније но ико. И зато је његово тако уметничко дело толико приступачно и разумљиво народу, и зато је овај производ високе књижевности у исти мах и најпопуларнији спев целе српске књижевности.
Кад је писао Горски вијенац, Његош је преживљавао оно што је његов предак, владика Данило, доживео у почетку XVIII века; и она суморна осећања и невеселе мисли о злој судбини и мрачној будућности српскога народа које исказује родољубиви владика Данило, јесу мисли и осећања која је имао Његош у тешким данима које је Црна Гора имала за његово доба. По тим местима, где је лирика интелекта отишла до велике висине, као још по неким чисто лирским местима у Горском вијенцу, даје се одмерити снага Његошева као лиричара и може се закључити каква је штета што су некоје његове интимне лирске песме изгубљене.
Горски вијенац има драмски облик, али у ствари то је само низ сцена и дијалога и монолога. У неколико махова покушавало се да се изнесе на позорницу, али без успеха. То је складна мешавина драме, епа и лирике. Иако није задовољавао све захтеве ондашњих естетика, Горски вијенац је доживео успех као ниједно српско песничко дело пре њега. Образовани људи осетили су његову велику поетску вредност, а народ дубоко национални карактер његов…
Његош је умро још млад, у јеку живота, у часу када је почео писати зрела и савршена дела. Али и по оном што је написао, он је високо прелетео над осталима који су пре њега писали и дао најбољи спев на српском језику. Његош је имао више унутрашњег живота и духовне дубине но иједан српски песник, он је најбоља филозофска глава и најмисленији човек који је на српском језику писао, најбољи наш песник мисли и лирике духа. Са јаком националном душом, знајући и дубоко осећајући народни живот, боље но ико, он је моћно изразио народну душу и више но ико био велики национални песник српски.
„Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем. Свијет је сад Божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах. Збогом, […] изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.“ (писмо Л. А. Франклу од 12. октобра 1851)
Јован Скерлић
(Србин инфо)
