Прочитај ми чланак
(Вечерње новости, Карикатура: Горан Дивац)
Породица се распада, а расте број и старих и младих који бирају живот без сапутника. Нежење и неудате, удовци, удовице, разведени чине код нас 41 одсто старијих од 15 година.
Крајем прошле године моје комшије и ја чули смо запомагање једне бабе у комшилуку. Врата стана била су закључана, баба није хтела или није могла да отвори, па смо звали хитну помоћ и полицију. Хитна „није била надлежна“, а полицајац ког смо добили телефоном рекао је да „немамо право да обијамо стан“ и да сачекамо 30 дана, па ако баба не откључа или на неки други начин не докаже да је жива, да их зовемо поново.
И још нас је упозорио да се за провалу у туђи стан кривично одговара. Сачекали смо, звали их поново, и када су дошли затекли су – мртву бабу.
Ово је прича једног читаоца „Новости“ дубоко потрешеног прошлонедељном вешћу о смрти мајке и сина, Софије Седлар (78) и Бориса Казинција (53), које су у једном новосадском солитеру нашли полиција и хитна помоћ када су њихова тела већ почела да се распадају. Први је умро син, а потом старица о којој није имао ко да брине.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
И управо ово постаје све чешћа слика у Србији. Све је више људи, што старих, што младих, који живе и умиру сами. С оваквом социјалном државом, падом наталитета и све мањим бројем склопљених бракова, ово ће, упозоравају стручњаци, за три деценије постати свакодневица.
Најновији пописни подаци показали су да чак 41 одсто становништва старијег од 15 година, или око 2,5 милиона, данас живе као самци. Неки су у домаћинству са родитељима (млађи), други са децом (старији), док су трећи сасвим сами. Али нико од њих није у било каквој брачној или ванбрачној заједници. Они млађи не граде дом, немају сигурност и бригу партнера, не планирају потомство, и ако нешто не промене, живот ће провести у самоћи.
Колико је тачно самачких домаћинстава (људи који живе без иког свог) знаће се тек у новембру, за кад је Републички завод за статистику планирао обраду ових пописних података. На претходном попису, 2002. године, по речима Горана Пенева, из Центра за демографска истраживања, од 2,5 милиона домаћинстава свако пето, односно 505.000, било је самачко.
Жене млађе од 60 година више живе у заједници него мушкарци, каже демограф Горан Пенев.
Кад уђу у седму деценију, ван заједнице је само 24 одсто мушкараца наспрам 54,5 одсто жена.
– Они или умиру или склапају нови брак ако су удовци, јер не могу да брину о себи.
Оне махом остају саме или у ређим случајевима пређу код деце.
– Било је ту и старачких, али и млађих људи који су ишли из села у град или мањег места у веће за послом, па су изнајмљивали станове и живели сами. Свако друго самачко домаћинство било је старачко – каже Пенев.
Очекује се да сада бројке старих који су остали сами далеко надмаше 300.000, јер се стално показује тенденција раста. Док их је 1991. било 158.000, деценију касније бројка је премашила 266.000.
Засада се, према пописним подацима, само зна да 59 одсто старијих од 15 година живи у некој врсти заједнице (3,6 милиона људи). Од тога у ванбрачној је 6,5 одсто. Преосталих 41 одсто су удовци и удовице, разведени који нису склапали нове бракове ни везе, нежење, стари мајка или отац који се преселио код деце, вечити студенти који су и у 35. на мајчином казану…
– Код нас су и породица и заједница у кризи, а људи су се отуђили – каже психотерапеут Владан Беара.
– Трпимо последице свега што смо прошли у 20. веку, од Првог и Другог светског рата, преко комунизма, ратова деведесетих, транзиције, осиромашења народа и привреде. Људи су исцрпљени, разочарани, окренути себи, а идеја општег добра је нестала.
Институције које би требало да буду узор су у очима људи пале, недостаје вера да ће бити боље, али фале нам и интелектуалци и људи од интегритета.
Мада је број ванбрачне деце у Србији и даље далеко мањи од европских земаља, он сваке године расте.
Тако их је 2011. било 15.700 (или 23,9 одсто у односу на укупан број рођених), а прошле је био 16.603.
С обзиром на то да се све мање деце рађа, он је у процентима порастао на 24,7.
Далеко више од нас има их у Словенији, Бугарској, Француској, Скандинавији, где је више од половине деце рођено ван брака.
А мање их је у Хрватској, Македонији, Босни. Границу од 20 одсто прешли смо још 1998, а ове године, ако не рачунамо 2003, достигли смо рекорд.
– Кад свему томе додамо и бесомучно јуришање потрошачког друштва на индивидуу, добијамо друштво усамљених појединаца који очекују да их други задовољи, а сами нису спремни да се одрекну слободе и комфора и уложе у заједништво – примећује Беара.
Тако се и дешава да млади улазе у брак суштински неспремни на заједништво. Венчавају се а да се претходно нису „развели“ од родитеља, који и даље имају доминантан утицај на њихов живот.
С друге стране, примећује овај психотерапеут, много је момака који време проводе за компјутером и уз игрице и пиво, па очекују да тако наставе и кад се ожене, неспремни да преузму бригу о жени и деци.
Због ове, најблаже речено, незрелости, бракови брзо и незаустављиво пропадају, а ванбрачне заједнице нису преузеле примат као кохерентне заједнице људи који заиста брину једни о другима.
– Број бракова пада, развода расте, све су чешће миграције које кидају везе појединца са претходним окружењем. То се дешава и у другим државама, али код нас посебан проблем представља то што немамо адекватну социјалну заштиту. Социјална политика нам је на дну, институције које се њом баве су застареле, конзервативне и нефункционалне – каже социолог проф. др Анђелка Милић.
По Закону о браку и породици, као што родитељ има обавезу да брине о детету до осамнаесте године, тако и дете има обавезу да брине о свом претку. То значи да би центри за социјални рад требало да пријаве занемаривање старих тужиоцу, па да овај, по службеној дужности, покрене поступак. То се, међутим, није десило никад, а држава очекује од родитеља да сами туже децу.
– Патријархалну породицу, коју многи данас идеализују, неповратно смо изгубили и не можемо да је вратимо. Али зато можемо да гајимо заједништво, саосећање, да учимо децу да брину о другима, и да натерамо државне органе да се старају о најнемоћнијима – каже Милић.
