Прочитај ми чланак
(Блиц)
Месеци, па и године, потребни су човеку у Србији да добије грађевинску дозволу, легализује објекат, пренесе хипотеку, оде на операцију или у инвалидску пензију. Деценијама нас „вежбају“ да морамо да чекамо на спору и неефикасну администрацију. Не чуди што смо огуглали на редове.
1. Легализација објеката
На решење се чека годинама.
Потребне су на десетине докумената.
Предато 700.000 захтева.
Решеноп свега 7 одсто.
Од свих процедура, убедљиво најдуже траје легализација објекта. Ту као да нема никаквих правила. Ко жели да легализује кућу или пословни простор, а таквих је око 700.000 пријављених (укупно милион и по изграђених објеката), годинама чекају на решење. Због тога неки људи одустају.
– Сазидао сам кућу до крова, али нисам је завршио. Предао сам за легализацију у јеку кампање да се предају пријаве, 2010. године. Нико ми се никад није обратио из Општине да ми каже шта се дешава са предметом. Да ли ми недостаје неки документ, докле су стигли са одлучивањем. Неколико месеци након предаје докумената, незванично сам се распитао у општини о стању мог предмета и сазнао да је случај отишао на градски ниво. Како ништа ни од града нисам месецима добијао, опет сам се преко пријатеља распитивао и сазнао да је мој предмет отишао у Министарство! Е тамо не познајем никога, па сам дигао руке. А да су ми решили легализацију, узео бих кредит и завршио кућу. Већ бисмо се уселили, а овако још живимо као подстанари – прича Ненад Ј. магационер из Београда.
2. Грађевинска дозвола
Просечно чекање 279 дана.
Потребно најмање 30 докумената.
Највише кочи локална самоуправа.
Грађевинске дозволе су постале синоним за вишемесечно чекање, прибављање гомиле докумената, скупих пројеката, добијања сагласности, плаћања накнада. Ни са новим Законом о планирању и изградњи, који је требало да скрати време добијања дозволе за градњу, Србија се није приближила стандардима брзе и ефикасне администрације. И даље смо, према процени Светске банке, на зачељу колоне, са просечним чекањем на дозволу од скоро годину дана.
– За брже добијање грађевинске дозволе, где се очекује и доста дозвола од локалне самоуоправе, најбоље је да са њима будете у добрим односима јер они могу да вас рекетирају. Знам за случај човека који је девет месеци чекао на сечу два стабла, за шта је требало да добије одобрење локалне самоуправе – каже Аца Поповић, саветник председника Привредне коморе Србије, познавалац области грађевинских прописа и дозвола.
3. Инвалидска пензија
На преглед комисије чека се 60 дана.
Месец, два чекање на решење.
Неколико месеци чекања на прву пензију.
Бранко М. отишао је, пре три године, у инвалидску пензију због болести срца, у својој 46. години. Иако је било потребно скоро пола године да заврши целу процедуру, обиђе комисије и одради прегледе, па још и да сачека прву исплату, срећан је што је пензију на крају добио.
– Ма није то, ништа, иде релативно брзо. Комисија за одлазак у инвалидску пензију позвала ме већ након два месеца откад сам предао документацију. Проблем људима прави то што чекају по неколико месеци на прву пензију. Од чега живети три-четири месеца док не стигне новац – каже Бранко.
4. Кредит за стан
Цео процес траје најмање три месеца.
На упис или пренос хипотеке чека се и до годину дана.
Провере Националне службе за осигурање кредита трају најмање месец дана, а често и дуже.
Прави пакао прошао је Немања К., власник приватне продавнице, кад је хтео да пребаци хипотеку са једног на други стан.
– Шест месеци трајало је пребацивање хипотеке у катастру са једног укњиженог стана на други, такође укњижен. Сваки докуменат су наплатили, а последњи, такозвану Брисовну дозволу, платио сам 4.000 динара. За такву услугу, која ме коштала живаца и непријатности, требало би они мени да плате. Није ми јасно шта раде, колики је то посао кад имају све податке у компјутерима – пита се он.
5. Преглед код специјалисте
На магнетну резонанцу чека се до годину дана у КЦ Србије.
Чекање на кардиохируршку интервенцију и две и по године.
Чекање на уградњу кука у Крагујевцу и до 10 година.
Социлози кажу да се ради о “бирократском обрасцу”.
– Није чудо што су шалтери направљени да морате мало да се сагнете и да од шест шалтера четири никад не раде. А ми смо се од деведесетих навикли на редове, чекања. Неорганизовани смо као држава, а слаби као грађани. Зато и губимо време у редовима – каже социлог Драган Коковић.
