Прочитај ми чланак
Породица Црвенков нашла кућу у Локу (Фото С. Ковачевић)
Више од 150 младих брачних парова пријавило се за куповину сеоских кућа о трошку покрајинске владе.
Око 150 младих брачних парова из Војводине конкурисало је за куповину куће на селу новцем из покрајинског буџета. Конкурс се данас затвара, а све пријаве које са 15. јануаром стигну на адресу Завода за равноправност полова АПВ биће узете у разматрање, наводи за „Политику” директорка Завода Весна Шијачки. Док са њом разговарамо, позива још има и пријаве увелико стижу – само у једном дану било их је 28, тако да она процењује да ће их бити 200.
– Позива је било веома много, више него пријава. Али се из тих позива чини да не испуњавају сви услове, или су се распитивали па им се можда учинило да је обимна документација коју морају да прикупе – каже директорка Шијачки.
А папири које је требало приложити заиста су били бројни. Било нам је важно, објашњава Шијачки, да жене које буду учествовале у куповини куће буду и сувласнице, јер оне иначе ретко на свом имену имају кућу или имање – према подацима Завода тек око 17 одсто њих у Војводини.
Новца за све пријављене неће бити. Предвиђено је 40 милиона динара, а један од услова конкурса био је да супружници пронађу сеоску кућу са окућницом за највише милион динара. То значи да би их могло бити купљено, у просеку, укупно 40.
Конкурс је захтевао и да се не поседује власништво над некретнином, али је било оних који су напоменули да су наследили осмину или дванаестину куће, парче земље, заправо малу вредност од које практично немају користи. И шта ако продавац у последњи час одустане, па брачни пар ни крив ни дужан остане без онога по шта је пут села кренуо?
– Ако се кућа, коју су планирали да купе, прода, они могу у међувремену, до одлуке комисије и директора Завода, да нађу другу и донесу само доказ за њу, тако да није све безнадежно. Добро ћемо размислити о свим тим коментарима и питањима и покушаћемо да направимо неке корисне корекције за следећи конкурс – одговара Весна Шијачки. Она наводи да је и у буџету за ову годину планирано нових 40 милиона динара за исту намену, а да би други конкурс могао бити расписан у мају, након што се актуелни поступак заврши. Комисији која ће проверити документацију и бодовати према правилнику, остављен је рок од 90 дана да директорки Завода предложи кандидате.
Међу њима је и брачни пар Црвенков из Новог Сада који су ту одрасли, школовали се и раде.
– Шта данас вреди живети у великом граду, кад имаш троје деце и плата ти не може подмирити дажбине и исхрану. А где су остали трошкови данашњег света: мобилни телефони, интернет… Шта то вреди кад немаш шта да једеш. А на селу ти добијеш окућницу, башту, свињце, кокошињац, што не смеш држати у граду. Ставиш коке – имаш јаја, посадиш башту – имаш поврће. Велики су издаци за троје деце… – прича нам отац породице Драган Црвенков.
И он и његова супруга Оља имали су раније прилику да узгајају башту и виде, како кажу, да се породица може тако исхранити, а кућни буџет искористити за друге ствари. Сада су нашли кућу у Локу, са окућницом, за око 8.000 евра. Функционална је, има воду, струју, али би је временом, ако новца претекне, требало реновирати. Проверили су понуду и у другим местима, Бачком Петровом Селу, Змајеву. Шајкаш је на двадесетак километара од Новог Сада, а тамо се тражи и до 10.000 евра за плац, празан или с урушеном кућом, пропалим таваном, без струје и воде.
Њихово троје деце су школарци, па питамо како би се она сналазила у новим околностима.
– Имају аутобусе, видели смо да неки београдски превозник иде до Новог Сада, или до Шајкаша, а одатле ће даље градским превозом. За децу то можда није толико интересантно, колико је важно преживети у данашње време. Овако, циљ је само имати за хлеб, то је нама цео живот – каже Драган.
Директорка Завода Весна Шијачки наводи да живот на војвођанском селу има бројне предности – лакше је доћи до хране, живи се мирније и безбедније, али да има и своје мане, пре свега недостатак комуникације – путева, интернета.
Питање је и колико ће будуће становнике опустелих војвођанских села коштати путовање на посао у град или општину и хоће ли им локалне самоуправе, како то очекују покрајински функционери, помоћи (су)финансирањем трошкова превоза. За првих 40 који стижу, то можда чак и за танке локалне буџете не би било превише тешко.
(Политика)
