Прочитај ми чланак
Зарад подизања тензија приликом последњих збивања око КРИКа, поново смо сведоци тешких оптужби да држава и службе уходе медије.
У претходном тексту писао сам о политичким разлозима напада на Информер. Али оно што захтева подробну анализу је то што је у другосрбијанском обрачуну са једним новинама поново уследило етикетирање целе државе и поретка на изразито негативан начин. Посебно место у томе заузимају, иако неодређени, бучни напади на обавештајне службе у Србији.
Оптужен је најпре један медиј да је експонент служби, уз питања како је набавио одређене материјале, одакле му информације, фотографије и сл. Да ствар буде интересантнија, та питања постављају управо они који су се прославили објављивањем разних материјала које нису могли да прибаве без сарадње са службама, врло могуће страним. На пример, КРИК је објавио снимак Ивице Дачића од пре неколико година, па је Стеван Дојчиновић тад поносно говорио како му је била дужност да то објави, како није битно одакле му то, како новинари никад не откривају извор итд. Нико тада није покренуо хајку на Дојчиновића неким легитимним питањима – одакле му снимци, зашто баш тада да објави нешто старо толико година, с којим циљем, а неког политичког циља је сигурно било. Дакле, то је био врхунац слободног и истраживачког новинарства, а, да је неко осуо паљбу по КРИКу да је можда експоненти служби, страна агентура, доушничка групација и сл., то би био позив на линч. Сада, кад је Информер пласирао своја сазнања – није било чак ни демантија да је изнесено неистина, него се поставило питање одакле му ти подаци. Зар није ни то, ако би посматрали једнаким аршинима, истраживачко новинарство и зар не би требало рећи да новинари не одају своје изворе? Притом се нико није запитао зашто је неко у друштву осуђеног наркодилера, већ одакле та фотографија Информеру?
КОМЕ ТРЕБА ПОВРАТАК У 90-ТЕ?
Кад је пуштен снимак Ивице Дачића и Родољуба Радуловића, нико није нападао КРИК питањем за кога раде, зашто то раде и одакле им, већ је кључно питање било шта ће Дачић са Радуловићем. А овде није питање шта ће Дојчиновић са Војиславом Јенићем, већ одакле Информеру фотографија. Чак ни на озбиљне оптужбе Дојчиновића за сарадњу са француским шпијунима није било деманта тих веза, већ се опет поставило питање одакле сазнања новинарима, а није тема да ли су те везе тачне и шта је њихова природа. Преношење свима познате информације да је Дојчиновићу био забрањен улазак у Русију исто се третира као хајка. О кукама и садомазохизму, не бих, јер су то личне ствари и морал појединца, али опет, ако је и то истинито, новинарска је слобода да сваки новинар објави оно што сазна ако процени да је битно за јавност, а одговоран је само уколико је информација лажна.
Тај случај поново је послужио пласирању спекулација о угрожености слободе мишљења и новинара у Србији, о томе како их службе прогоне јер другачије мисле и сл. Чак су прављене и злослутне паралеле са Славком Ћурувијом. Чему ти хистерични вапаји о угрожености? Чини се да у 90-тим још увек живе само они који су наводно најжешћи борци против тих 90-тих и повратка на старо, јер они кроз призму 90-тих и даље посматрају ствари, покушавајући да Србију поново увуку у спиралу унутрашњег политичког сукоба.
Зарад подизања тензија приликом последњих збивања око КРИКа, поново смо сведоци тешких оптужби да држава и службе уходе медије. Тако је Дојчиновић рекао да је убеђен да је под мерама не зна кога, али претпоставља да је БИА у питању. И НУНС и НДНВ Динка Грухоњића су на сличном трагу поново апострофирали улогу служби у том случају. Последњих месеци било је случајева подизања прашине око наводног праћења новинара, када су оптужени министар Небојша Стефановића и неки његови сарадници. Некако се поклопило да баш сад и Саша Јанковић у свом извештају поново оспе жестоку паљбу по ВБА. Овај пут највише се показало колико је његов извештај политички обојен, будући да је дао себи за право да оцењује ствари изван својих ингеренција, описује друштвене и политичке процесе, пише о наводном узлету екстремизма и десничара и сл.
Занимљиво је да је подршка Дојчиновићу стигла и из новинарских удружења из Хрватске и Словеније, која су у саопштењима дала себи за право да се мешају у унутрашње ствари друге земље, скренувши пажњу на негативну улогу српских служби. Ако знамо да хрватска служба СОА контролише чак и политичке представнике Срба у Сабору – Мирко Рашковић је доказани агент – зашто не би био реално да се иза новинарских удружења крије провокација хрватске државе? Крајње је дрско да из Хрватске стижу осуде „негативне улоге србијанске (!) службе“, утолико више што тема осуде нема везе ни са Хрватском ни са њеном мањином у Србији.
Чињеница је да данас нема јаке, просперитетне, стабилне и безбедне земље без јаких служби. У доба великих геополитичких превирања квалитетан рад и углед служби свакој земљи потребнији су него икад пре. Многе службе у последње време уздрмане су разним аферама и критикама, посебно у нашем региону. У Србији, где је на гласу мистификација служби, посебно је ефектно дизати такву врсту тензије. Да невоља буде већа, управо они за које постоје основане сумње да раде са страним службама – а за неке се зна да су финансирани из фондација повезаних са страним службама – плаше јавност мрачном улогом домаћих служби. Код нас се још задржао отисак комунизма – отуда и изразито негативна перцепције служби у јавности. Упркос томе, ако неко политички напада неке особе и удружења, они узвраћају да је тај ко их напада експонент полиције или домаћих служби; а, кад они нападају некога ко им политички не одговара, а тај им одговори да су они експоненти страних служби и интереса, тад наступају уобичајене оптужбе о позиву на линч.
КАД КАЖЕ ЈЕЛЕНА МИЛИЋ…
Приметно је да у последње време најжешће критике служби лансирају домаће организације финансиране из земаља у којима управо обавештајне службе имају најдоминантији утицај. Управо из тих земаља преко домаћих посредника Србији се поручује да јој службе не требају, да је ово 21. век и да је ненормално да оне раде свој посао, као што га раде у свим другим земљама. Тако је један од домаћих експонената тог интереса Јелена Милић у тв-емисији Ћирилица у понедељак увече изврнула речи генерала Петра Цветковића, директора ВБА (на слици изнад), питајући премијера Вучића како је могуће да на челу ВБА остане човек који је рекао да ВБА има своје новинаре.
Притом, Цветковић је рекао да су новинари, због специфичног посла и својих способности, изузетно погодни за бављење шпијунажом, што сваком делује као логична опаска. Рекао је и да, као и свака служба на свету, ВБА има сараднике и међу новинарима. Милићева, која у Србији пропагира интересе земље која је прва у шпијунажи глобалних размера, поручује да оно што је нормално у свакој земљи не сме да важи за Србију, која би ваљда требало да демонтира своје службе или бар да их стави под контролу оних које Јелена Милић представља. Или је њој код Цветковића засметало нешто друго – кад је директор ВБА рекао да неке стране службе покушавају да угрозе нашу позицију војне неутралности?
Веома лоша по државу је ситуација у којој се дневнополитичка, медијска и таблоидска препуцавања прелију на ниво увлачења служби, посебно кад у томе долази до осуда из иностранства. У тренутку кад су Србији службе потребније него икад (видимо шта се догодило и у Бриселу, мигрантска криза траје и појачаваће се, на Косову ври) – обавештајне структуре Србије поново су нападнуте, и то по рецептури из 90-тих.
Они који то раде знају и шта и зашто раде, и наставиће вероватно још јаче. Али грађани би морали да уче да приступају стварима из различитих углова и не наседају масовно и олако на мантре које се пласирају у јавности. Нажалост, то неће бити лако, јер смо ми земља у којој се као ненормална перципира изјава челника ВБА да су новинари погодни за шпијунажу. У другим земљама највећа је част радити за сопствене службе и државни интерес, а највећа срамота радити за туђе. Али овде је створена атмосфера у којој је срамота радити за своје, а прихватљиво радити за туђе службе.
Како каже Црњански, нико о нама не мисли и не прича ружно по свету колико ми сами о себи. За такво стање одговорне су и држава и свака власт, јер се имиџ и вредности креирају и подстичу. На крају, који је циљ константног психолошко-пропагандног рата против државног врха, највиших функционера, обавештајних служби? Не сме се заборавити да, кад се напада нека личност на високој функцији, посебно ако се наменски пласирају лажи о њој –то постаје државно, а не лично питање. Посебно је интересантно што ти напади долазе из правца одакле се у исто време декларативно подржава актуелна српска политика. Наравно, ради се о методу, у оквиру тога могу истовремено и да те подржавају и да те руше, одржавајући притисак и равнотежу да увек могу да повуку уже којим за себе производе највећи добитак у најкраћем времену. Велике силе непрестано мешају карте, настојећи да у свакој подели њима припадну најбоље.
Извор: Нови Стандард – Урош Николић
