Pročitaj mi članak
(Телеграф.рс, фото: Марко Тодоровић)
Београђанин Слава Марковић, који је 35 година био шеф сале елитног париског ресторана „Распућин“, сећа се како је Марлона Бранда кришом пијаног износио напоље, служио милијардере и разуздане филмске лепотице.
Београђанин Слава Марковић данас за себе у шали воли да каже да је “пензионер без перспективе”, а својевремено је био најважнија особа у “Распућину”, једном од најелитнијих париских ресторана. На месту шефа сале тамо је провео пуних 35 година, и према сопственом сведочанству, нагледао се онога о чему може и хоће, али и не може и неће да прича.
Са сетом се сећа сусрета с харизматичним Омаром Шарифом, који је био страствени коцкар, скромном Маријом Калас, достојанственом Грејс Кели, згодном Брижит Бардо и конзервативним Марлоном Брандом. Да, баш је такав, конзервативан, био главни јунак “Последњег танга у Паризу”, каже Слава. Ко би рекао?
Док нас у свом дому на Дедињу послужује специјалитетом куће, кафом с мало амарета, чији укус неодољиво подсећа на бадем, трудимо се да из Славе извучемо и оно о чему можда не би смео да прича.
Његова узбудљива животна прича почела је тако што је крајем 50-их, као 23-годишњак са екипом с Палилуле и из Пете београдске гимназије – Стевицом, Рокијем, Милетом Ракијом и Вуком, пешице кренуо пут Трста. Те 1958. жестоки момци с београдског асфалта заносили су се лепотом Естер Вилијамс и живели у убеђењу да је живот на Западу као у “Балу на води”.
– Нисмо били од оних, који су бежали из Југославије – почиње причу за Телеграф Слава Марковић.
– А, таквих је онда било. Сећам се чувене госпође Босе Бесарадић, код које смо понекад долазили у Хиландарску, која је дала два спрата своје куће за три пасоша на име њених кћерки Љиље, Гоце и Весне. Љиља се нешто касније удала за чувеног фудбалера Владицу Поповића. Дакле, ми смо својом вољом и на своју одговорност кренули пешке из Опатије, да би се негде пред зору обрели стотинак метара испред границе с Италијом, на једном брежуљку код граничне карауле на Козинама.
Ту су, како каже, легли испод дрвећа мотрећи кад се мењају стражари на граници.
– Требало је само да укапирамо кад је смена и да се неприметно провучемо преко. Тако смо се докопали Трста, па онда и до Венеције. Тамо смо, сећам се, неком Југовићу продали стари ручни сат и с тим не тако малим капиталом кренули пут Вероне, која је била пуна полиције. У возу нас је ухватио кондуктер, а пошто нисмо имали ни карте ни кинте, није било друге него да искочимо из воза. Ту нас улови полиција и врати у Верону, а одатле у Кремону у логор за избеглице.
Момци попут вас нису тамо седели скрштених руку?
– Наравно! Одмах смо тражили да радимо нешто. Договор је био да беремо парадајз у замену за хиљаду лира, ручак и пола литре вина. Више од тога нам није ни требало. Но, и то нам је убрзо досадило. После извесног времена није било друге него да опет бежимо. Сећам се, питам неке затворенике у Кремони:„Колико сте овде?” Они ми одговоре:„ Две године”, а ја помислим:„Ма, идите бре људи, шта ћемо ми овде да радимо две године?”
Чувеног жестоког момка, Стевицу Марковића с којим сте побегли, упознали сте у Петој београдској гимназији?
– Стевицу сам знао из краја. Он је био млађи од мене две године, и искрено, баш се и не сећам како сам га упознао. Но, сећам се како сам, на пример, упознао Оливеру Катарину. Забављао сам се с најстаријом од сестара Пешић, Мирјаном. Била је то велика љубав. Она је отишла у Француску, а у Београду су остале Весна и Сташа. Весна се забављала с Радетом Микељом, а Сташа с Кленом Радмиловићем, кога смо звали Клен, зато што је увек био пијан као клен (смех).
У том друштву је била и Оливера Катарина. Иначе, њу памтим и по најпомпезнијем уласку у ресторан “Распућин”. Никада нећу заборавити како је ушетала с тадашњим мужем Манетом Шакићем и конзулом Нешићем. Замолила ме је да отпева чувену песму “Ђелем, ђелем”. Певач Курт Јиргенс је седео два стола од њих на балкону с неком госпођом и кад је Оливера отпевала песму он је пришао њеном столу и рекао јој: „Госпођо, ви ме узбуђујете”!
Зашто је Стевица Марковић убијен? Причало се да се много петљао с Корзиканцима и да је живео у љубавном троуглу с Аленом Делоном и његовом женом?
– Стевица је живео за тренутак. Он је хтео или да удобно живи у иностранству или да се врати у Југославију и отвори неко предузеће. Само, људи с којима је био у последње време нису били ни глупљи ни наивнији од њега, а он се негде преварио. Знате, не можете да се дружите с лопужом и да мислите да ћете га покрасти. То је утопија. С обзиром на то с ким се последњих дана свога живота дружио, морао је да заврши трагично.
После бекства из логора у Кремони преко Алпа сте се домогли Париза?
– Сећам се да смо се састали у кафани “Шоп”, у којој су се састајали сви Југовићи. По доласку смо се одмах запослили у “Цитроену”. Имали смо добре плате, ручак и вечеру, али сметали су нам Арапи који су радили с нама. Страшно примитивни људи. Дешавало се да ми из чиста мира сакрију ципелу док се пресвлачим. Било нас је петорица и могли смо њих петнаесторицу за мање од пет минута да сложимо. Међутим, нисмо смели да их изударамо, да не бисмо изгубили посао.
Једног дана нам се све то смучило и решили смо да сликамо по улици и да се сналазимо на разне начине. Правило је било да кад један има лове, сви имамо да једемо. Баш као и кад се један “сунча”, да се сви “сунчамо”. Онда смо полако почели да се разилазимо. Миле ракија је, на пример, отишао код оца официра у Канаду и тамо отворио неке ресторане, Стевица је отишао на другу страну, а ја да перем судове.
Посао сте нашли захваљујући томе што вам је мајка била Рускиња и што сте перфектно говорили руски?
– Истина, отишао сам код протођакона Черткова у једну руску цркву у Паризу и он ми је нашао посао перача судова у руском ресторану “Мали ермитаж”. Ту сам прао судове за плату, доручак, ручак и вечеру. Узгред сам полако учио француски језик из петпарачких новена, које су заборављали гости ресторана. Касније су ме пребацили да радим у бару.
А потом и у чувени ресторан “Триоле” у који су долазили министри?
– Било је то време превирања и трвења између организације ОАС, која се залагала за независтан Алжир и “салоноваца”, који су се залагали за француски Алжир. То је било време када је Шарл де Гол избацио Американце напоље. Касније сам радио у ресторану “Код Људмиле”. Људмила је била ћерка магната који је продавао камел цигарете у Кини. У њен ресторан је волео да одлази краљ Петар. Никада није хтео да седне у сред сале, да не би привлачио пажњу. Интересантно је и да га никада нисам видео да једе. Наручио би виски и слушао руску музику.
Највише времена, чак три и по деценије, провели сте у “Распућину”, у којем сте последње радне године били шеф сале?
– Када је 1965. отворен “Распућин”, госпођа Хелена Мартини, власница још тридесетак париских кабареа, позвала ме је да им се придружим. Било је то престижно место. Примера ради, тамо једно пиво кошта 68 евра, а боца вина 400 евра. Што аутоматски значи да тамошње цене избаце из опције 90 одсто Југословена који би хтели да дођу. Замислите петочлану дружину, која би за по једно пиво морала да издвоји триста евра.
Што би то радили, када за исте паре могу да развале целу кафану у Шапцу и још да им свирају док спавају. У “Распућину” је било 130 места и 52 музичара. Свирале су балалајке и цигански оркестри. Мој задатак је био да дочекујем госте, препоручујем јело и пиће и надгледам да ли је све како треба. У ресторанима високог ранга свако јело има своју боју тањира, а боца шампањца отвара се стопицом кристалне чаше.
Да ли сте помагали неким Југовићима да уђу или да се снађу?
– Узео сам с улице Мирослава Шиљаговића, који је данас милијардер и има две најбоље кафане у Паризу. Узео сам га да пере судове, јер ми га је било жао.
Ко је од гостију био најиздашнији?
– Сећам се да је чувени милионер Саркис имао обичај да тражи пакет од дванаест флаша шампањца за оркестар. Ми однесемо оркестру четири флаше, а он каже:„Па, ја сам тражио да им однесете 12 флаша”! А ми му одговоримо:„Али, ако им однесемо толико, сви ће се напити и неће бити музике”. Често је долазио и руски Јеврејин Александар Салкин. Он је био један од оних гостију који није плаћао рачуне него сам ишао код њега кући да наплатим рачун. Често је долазио с Аном Мањани и другим глумцима и глумицама. Једно вече је дошао инкогнито с Марлоном Брандом, па сам га замолио да се сликам с Брандом.
Бранда замишљам као неког бунтовника. Какав је заправо био?
– Сећам се да је цело вече пио вотку, и то добро, убио се од пића. Попио је три боце. Било је то у време снимања “Кума”. Већ је био дебео. Имао је 140 килограма. Од силног алкохола добио је срчани напад, па смо хитно позвали доктора, који му је испод стола, да гости не виде, дао ињекцију. Извео сам га на споредан улаз, како бисмо избегли силне фото-репортере.
Ставим га у мој ауто и одвезем до хотела, где је такође било туце сниматеља. Кад смо изашли из аутомобила Брандо је само промрмљао:“Не обраћајте пажњу на овај олош, добро знам ту врсту људи. Само се смешкајте”. Сутрадан је наша заједничка фотографија на којој га придржавам мртвог пијаног осванула у свим новинама.
Иначе, Брандо је био изузетно конзервативан. Чак је једну лепотицу оставио само због тога што је обнажила груди на неком снимању. Но, није он био једини који је волео да попије коју више.
Чувеног француског глумца Жака Татија сам милион пута водио на испирање стомака, јер је умео да попије и по четири боце вотке. Чим би Тати ушао у “Распућин”, одмах бисмо звали хитну помоћ, јер смо знали шта нас чека.
Марија Калас је била чест гост. Да ли сте имали ту част да је слушате како пева у “Распућину”?
– Била је скромна и пријатно се опходила према свима нама. Ничим није истицала своју величину и харизму, а најмање потребом да нешто запева. Али, зато смо имали прилике да видимо у више наврата Брижит Бардо како игра на столу.
Да ли сте се разочарали када сте неку од филмских дива видели уживо?
– Па, и нисам. Од свих лепотица из тог времена најелегантнија је била глумица и принцеза Грејс Кели. Једном сам за њу изјавио да није могуће да је једна тако фина жена била Американка. Натали Вуд је говорила течно руски и често долазила, за разлику од Алена Делона, који никад није ни привирио.
Најзахтевнији је, међутим, био чувени саудијски милијардер и трговац оружјем Аднан Кашоги?
– Сећам се да није дозволио Барбари Стрејсенд да седне за његов сто, јер је она Јеврејка, а он је био Арапин. Чак је и амерички председник Никсон, који је био његов адвокат, стајао крај стола док му Аднан Кашоги не каже да седне. Иначе, Кашоги је пио вотку и није никада био издашан с напојницама.
Пре неколико година сте били на прослави 35. рођендана “Распућина”. Колико се ресторан променио?
– То вам је као и са сваким другим рестораном. У “Мадери” су, на пример, пре 15-20 година седели Аца Обрадовић, Љуба Тадић, Цуне Гојковић… Сваки други сто сам знао. Када год би лети свраћао у Београд из “Мадере” нисам могао да изађем трезан, јер су ме свраћали за сваки сто да попијем по једну чашу.
О чему сте причали када се нађете? О политици?
– Ма, каквој политици! Кога је интересовало да прича о политици, коју не може да промени. Тада је на власти био Адолф.
