Прочитај ми чланак
Готово да нема дана а да нека нова експлозија не подсети Србе на Косову и Метохији на то где живе и у каквом се окружењу налазе. По неписаном правилу даљински се управљач налази у Приштини и одатле се Србима шаљу празничне „честитке“.
Након експлозије, чије су мете обично малолетна деца, брзо се преброје жртве, сумира штета, полиција отвори случај који се никада не заврши, медији известе о томе и живот се наставља даље у ишчекивању нове и новог пребројавања и статистике. Они малодушни и равнодушни кажу: „па добро, нико није страдао, а и штета није велика, шта се ту може, живот тече даље!“ Много је, на жалост, оних који се придружују таквој оцени након сумирања резултата. Просто, људи се мире са таквим стањем.
Занимљиво је како ће се помирити, или никад неће, са „експлозијом“ која је стигла из Београда а чији је даљински управљач држао у рукама ни мање ни више него председник Републике Србије. Овде су мета сви Срби на Косову и Метохији. И старо и младо и мушко и женско. И територија на којој живе, и њихове светиње, и њихове школе и факултети, болнице и домови здравља, општине и месне канцеларије, култура и обичаји, свакодневне потребе и навике. Само што овде нико живи не може до краја да сагледа последице. Катастрофе ће сигурно бити и око тога се сви слажу осим онога што држи даљински управљач и његовог блиског окружења.
Као неко ко живи у најјужнијој српској средини, Штрпцу, и као неко ко се свакодневно суочава са разноразним изазовима и искушењима није ми тешко да претпоставим шта следи. Имајући у виду да се политика албанизације општине Штрпце, која се до скора креирала у Приштини, а однедавно и у Београду, сада води на три колосека и са једним циљем а то је да Срба више не буде, да нестану.
Први колосек је вишедеценијски покушај мењања етничке структуре становништва кроз нелегалну градњу која се изводи у месту званом Тршења или познатијем као „Викенд зона“. Наиме, осамдесетих година, када је садашња општина Штрпце била део општине Урошевац, тадашњи су општински и покрајински функционери албанци, уз помоћ и подршку и по неког Србина, омогућили добијање привремених дозвола за градњу монтажних објеката за одмор.
Предмет експропријације је било претежно шумско и пољопривредно земљиште које је било у стопроцентном власништву Срба. Одузимано је по багателној цени и уступано „друговима“ из Приштине. Након поновног успостављања општине Штрпце покреће се иницијатива пред Уставним судом Србије за оцену уставности одлуке о експропријацији земљишта Срба, на шта поменути суд доноси одлуку у корист оштећених. У одлуци се каже да на том месту, које иначе води ка „ски Центру Брезовица“, могу да се граде објекти од виталног интереса за друштво какве су школе, болнице, спортско рекреативни центри и сл.
Након тога, бесправна градња благо стагнира али се не зауставља због добро познате српске „болести“. Са завршетком НАТО агресије бесправна градња поприма широке размере експанзије и албанцима се отвара пут ка реализацији циља. Тадашња власт у систему УНМИК адмистрације, иначе мешовитог састава, не само да не придаје никакав посебан значај овом проблему већ својим поступцима иде директно на руку албанцима и њиховим интересима. Каснији покушаји општинске власти у систему Републике Србије, кроз измештање канцеларије за Урбанизам и имовинско правне послове, успевају да дивљу градњу сведу на минимум.
Међутим, како због недовољног неразумевања проблема и код самих мештана и изостанка подршке, тако и због оштрог противљења целокупне Међународне заједнице – отпор бива сломљен после годину дана рада. Активности које сада спроводи руководство тзв. Косовске општине Штрпце, која се иначе налази под јурисдикцијом Приштине, има за задатак да легализује целокупну бесправну градњу, што представља и основну сврху њиховог постојања.
Следећи циљ Албанаца је добијање статуса насеља по неком скраћеном поступку, добијање права гласа власника викендица и тиме одношење преваге над сада већинским српским становништвом. Иначе, тренутни однос становништва је 75% наспрам 25% у корист Срба. Илустрације ради, општина Штрпце, која је познатија као Сиринићка Жупа, никада није кроз своју вековну историју мењала верску припадност, културу, обичаје. Одувек су Срби били већина која је била окупљена око своје Српске Православне цркве.
Други колосек је покушај пљачке преостале српске државне имовине која се налази на територији Косова и Метохије. У Штрпцу су на мети „Инекс ски Центар Брезовица“, „ДП Задруга Штрпце“, „ДТП Младост Штрпце“, Фабрика резервних делова „Иво Лола Рибар“, „ДП Пилана“, „ЈП Нацинални парк Шар планина“, и сви остали привредни субјекти ниже вредности. Занимљиво је рећи то да ДП Задруга Штрпце у свом власништву има више од 500 хектара што пољопривредног што шумског земљишта и да је управо та земља мета Албанаца.
„Инекс ски Центар“ поседује око 242 хектара земљишта које је врло атрактивно јер се на њему налазе ски стазе надалеко чувене по свом квалитету. „ЈП Национални парк Шар планина“ се простире на 39 хектара површине које се налази на територији општина Штрпце, Призрен, Качаник и Сува Река.
Сви покушаји приватизације су пљачкашког карактера и не уважавају чињеницу да та имовина има свог власника а то је Република Србија у стопроцентном власништву.
Међутим, никада и нико у Влади Републике Србије није нашао за сходно да формира тимове правника, и како пред домаћим тако и пред међународним судовима, заштити ту имовину. Једноставно, као да она не постоји.
А покушаји српске општине да као стратешког партнера у „ски Центар Брезовица“ доведе инвеститора из Руске федерације осујећени су од стране ондашњег министра „Економије и Регионалног развоја г-дина Млађана Динкића“ због личног анимозитета према Русима. Иначе је овај скицентар пре рата упошљавао више од три стотине радника и представљао главну привредну грану општине Штрпце. Непосредно од рада туризма живело је више од хиљаду људи, претежно сељака који су продавали своје вишкове пољопривредних производа и тако допуњавали свој кућни буџет.
И трећи колосек је покушај гашења преосталих српских институција на КиМ. Српске институције, а овде се пре свега мисли на локалну самоуправу, просвету и здравство су једина узданица и нада Срба. Пре свих просвета где најмлађи нараштаји стичу своја прва знања. Иако је она уз стотину мука организована након протеривања Срба из свих Косметских градова уз минимум услова и много труда своје оловке тупе а знање оштре на хиљаде малишана.
Многи од њих након завршетка студија, пре свега у Косовској Митровици па и широм целе Републике Србије, по повратку заузимају кључна места у друштву у својим срединама. Многи од њих се нажалост и никада не врате јер живот даље настављају у већим градским центрима где има посла и веће перспективе. Са одласком младих људи одлазе читаве будуће породице чиме се слаби српски национални корпус а насупрот томе јача албански.
Елем, што се просвете тиче, најважније је да се она налази у систему образовања и васпитања министарства просвете Републике Србије и да се настава одвија по српском наставном плану и програму. Осим тога, значајан број Срба своју егзистенцију остварује управо у овој области. Исти је случај и са здравством као и локалном самоуправом али исто тако и са низом других институција које су од виталног значаја за све житеље наше општине.
Уколико се, не дај Боже, остваре планови западних земаља, за које прљав посао треба да одради Влада Републике Србије заједно са председником Републике и дође до гашења српских институција – Срба на Косову и Метохији више неће бити и то за кратак временски период. Једноставно, све оно што нису успели Албанци да реализују као своју вековну тежњу за њих ће то урадити челни људу у Београду. Вара се свако онај ко мисли да се прича са интеграцијом Срба у тзв. косовске институције завршава на томе. Следећи корак Aлбанаца биће асимилација. Појавиће се нове генерације арнауташа, који ће да би доказали лојалност новој вери бити гори од самих албанаца. Многи ће то урадити и из лукративних разлога. Четрнаест година окупације су показале да је и тако нешто могуће.
Српске вековне светиње које најупечатљивије сведоче о томе чија је територија КиМ биће претворене у тзв. косовску културну баштину. Није ништа ново код косовско-метохијских албанаца да са себе тврде да су некада били католичке вероисповести и да су православни храмови, заправо, католички које су подизали њихови преци. Најновија збивања око манастира Високи Дечани управо потврђују ову тезу. Претензије долазе и од стране суседне Албаније, која је одувек била генератор нестабилности на Балкану.
Било како било, уколико се деси да се даљинским управљачем из Београда ипак активира нова „експлозија“ на КиМ, ствар ће бити готова. Свако даље пружање отпора ће бити унапред осуђено на неуспех. Настаће српско – српски сукоб око различитих погледа на ствари. За некога ће то бити реалност а други се са том реалношћу, која је настала НАТО бомбама, неће никада помирити, а заједнички именитељ ће бити тај да им живота на КиМ више нема.
(Звонко Михајловић)
