Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Свако јутро, ја се прекрстим. Пољубим икону, па овај божур. Онда изљубим све моје јабуке, засадио сам их протеклог пролећа, кад сам видео како лепо рађају, горе у брду, у порти наше Соколице – говори Драган Ађанчић.
– Питао сам мати Макарију да ли ће се примити и у мојој косовској равни. Мудра игуманија ми је одговорила: „Како неће, Драгане, нема благодетније земље од косовске“.
Село Милошево, код Приштине. Овде је у Косовској бици пао Милош Обилић. Зато је Милошево. Можда му зато Албанци и нису променили име… Наслоњено на пут Митровица – Приштина. Преко је Обилић. Дими из Термоелектране, у којој је готово пуни радни стаж провео мајстор Ађанчић. У лето, 1999. године, Албанци су истерали и њега и његове сународнике. Сад прима доплатак од државе. Око двадесет хиљада динара: за њега, жену и сина.
– И то је добро – каже тихо. – Само да нас не забораве. Ма, да немам овај телевизор… А волео бих да га немам. Ниси више начисто, шта да верујеш и коме.
Одолевао је, већ деценијама, он и његови Ађанчићи свакојаким притисцима. Одолевао и одолео. Остао је са породицом, међу седморо Срба, како за себе кажу, последњих Мохиканаца. Или, српских преторијанаца, између етнички очишћених српских села.
Албанци му под прозором сеју и жању. Његове њиве. Остало му само ово мало дворишта. А сад му, готово под прозором, и џамију подижу.
БИО БИХ МИРНИЈИ…
Ни тренутка се не кајем што сам остао, али бих био мирнији да ми се син негде запослио. Да су га запослили…
На све сам адресе писао, одлазио. Ништа. Ту је уз нас. Не одустаје ни он од свог парчета неба
Ни данас не размишља о одласку, упркос поруци коју чита кад год погледа на најновију верску грађевину Албанаца. Никада није било лако Ађанчићима. Кућа и земља стално су били трн у оку Албанцима, који су намерили и ово да прегазе. Није чудо: с једне стране куће је магистрала, с друге пут који води у дубину некадашњих српских њива.
Драган, потом прича да је Милошево некада било најнапредније село у овом делу централног Косова. Звали су га Мала Москва. Било је овде сто педесет српских и шест до седам албанских кућа. Данас три стотине албанских… И ово мало српских породица.
– Шта ћу ја, најлакше је рећи збогом моје Косово и отићи – говори Драган. – Али, ако је моје, зашто да одем. Ја, кад бих, ево на пример сад, одавде кренуо, срце би ми пукло. Кад су наши одлазили, чини ми се, сваки пут, одлазио је и део мене.
Плаче Драган Ађанчић.
– Жао ми је, али нисам љут што су отишли – каже.
– Нису они кукавице. Многи од њихових старих страдали су на кућном прагу. И извагали су: ако ти убију деду, оца… дете на том прагу не сме да ти се роди.
Дуг је монолог Драгана Ађанчића у овом јунском дану у Милошеву. И нека чудна тишина, између два бучна истовара грађевинског материјала уз нову џамију. Шта ли ће Ађанчићима донети дани који следе?
ЗАВЕТНА ЗЕМЉА
– Хтели су моју земљу и кућу. Нисам попуштао – каже Драган.
– А нудили су ми новац, и то огроман новац, да ово продам. Нема цену, одговарао сам. Куповали су около, отимали. Мени су, онамо, преко Лаба отели хектаре најбоље земље. Рове и ваде песак. Ни да приђем не могу. И, немој, каже ми жена. Чувај живот. Али ја да сам желео да одем, ове јабуке, ове руже и све што видите, не бих тако неговао.
НЕКА, БАРЕМ, СВРАТЕ…
Прођу понекад, овим путем и наши званичници, али, нико да сврати. Нико један цреп да ти пошаље. Ма, мање-више за цреп… Само нека дођу. Још имају коме.
