Прочитај ми чланак
Фото: Марко Тодоровић
Мигранти са Блиског Истока и севера Африке, постају све већи проблем за Европу, па тако и за Србију која се налази на западнобалкaнској рути миграција народа, какве се не памте од Другог светског рата.
Само у првој половини текуће године азил је затражило 37 389 миграната, што је према речима надлежних осам пута више у односу на исти период 2014. године. Према речима српског премијера, прихват миграната државу дневно кошта 15 000 евра! И, с обзиром да статистике свих надлежних међународних агенција бележе драматичан пораст миграната, уз податак да ће Мађарска до краја године заштити своју границу од илегалних прелазака жичаном оградом-Србија се налази пред хуманитарном кризом озбиљних размера.
Привреда Србије која не може да подржи буџетске позиције попут редовних плата и пензија (које су управо због тога смањене у процентима тешко одрживим за нормалан живот грађана Србије), са приливом миграната који дневно стижу у Прешево, у бројевима изражено између 700 и 900 људи, може само да отпоздрави боље дане. Подједнако као и грађани. Финансијска средства која су потребна за прихват миграната долазе из буџета који потписује реформе на расходној страни, и који се пуни из пореских давања грађана и „привреде“ Србије. Уколико је податак, да прихват миграната Србију дневно кошта 15 000 евра прецизно утврђен, онда би укупно и то само за прихват требало (само за текућу годину) да се сабире за сваки дан у месецу и множи бројем месеци.
Да ли, онда, говоримо о правој хуманитарној катастрофи која погађа како грађане Србије, тако и мигранте којима не може (јер нема одакле) да се пружи адекватан прихват, нега и исхрана. Дакле, ситуација је у овом тренутку много озбиљнија него што се о томе заиста и говори. Према најавама међународних институција којима је у мандату да се баве овим питањем, број миграната само ће у таласима расти.
Министар унтрашњих послова Мађарске, која је налетела на салву критика због изградње жичане ограде на својој граници како би умањила број илегалних прелазака државне границе, Сандро Пинтер рекао је да су од почетка ове године до данас у Мађарску ушла 81 333 мигранта, од тога 80 724 из Србије:
„Мађарска не може издржати прилив од 160 000 миграната годишње на овај број становника и зато градимо ограду“, рекао је Пинтер.[i] Притом, ограђивање границе, мора се и то рећи, није мађарски „изум“. Све државе које су на „удару“ несрећних људи који беже главом без обзира од пошасти рата извезених на њихове територије, урадиле су слично или потпуно исто. Јер, све имају исти проблем: да би се на цивилизован начин помогло људима (а то су људи, а не према стандардима ЕУ „квоте“) потребна су огромна финансијска средства. За привреде у рецесији, каква је данас ситуација у периоду Друге велике депресије на Еуропском тлу, то је неиздрживо оптерећење. Стога, ЕУ нема адекватно решење за проблем миграната чији је број све већи а стање у којем су све теже.
Иако се у домаћим медијима ретко може пронаћи потпун извештај о томе како се друге земље боре с миграцијама, како изгледају прихвати и третман несрећних људи, а посебно проблемом како је дошло до таквог таласа миграната-светски медији поклањају озбиљну пажњу врло озбиљном проблему.
„Заборавите грчку кризу и британски референдум, овај плимски талас миграната може постати највећи проблем за Европу после Другог светског рата“, написао је с потпуним правом, Мајкл Бурлих за Дејли Мејл.[ii]
О аутору
Марина Рагуш је дипломирани је политиколог за међународне односе.
Ради као саветник у Институту за истраживања српских страдања у 20. веку.
„Ни Британија, нити ЕУропа помажу француском Калеу по питању мигрантске кризе“[iii] изјавила је Наташа Букарт, градоначелница Калеа за Раша Тудеј. Да ли смо ми у Србији видели озбиљан извештај шта се заправо десило у Калеу, и до каквог проблема је дошло између Британије и Француске због миграната? Наравно, да не. А, у Калеу је у једном моменту дошло до праве безбедносне кризе. Мигранти су пробили па запалили ограде, пресретали транспортне камионе и неретко се на силу убацивали у прво превозно средство које им се нашло на путу желећи тако да дођу до одређених дестинација. Возачи камиона били су престрављени и немоћни да било шта ураде и сваки од њих је понављао „питање је само времена, када ће неко од нас бити убијен“[iv]. Британске и француске власти међусобно оптуживале за проблем који ниједна од земаља не може, у ствари да реши. Која то ограда може, уопште, било кога ко је у невољи да спречи у намери да је пређе?!
Десетине и стотине хиљада људи који беже из разрушене Либије и ратом погођене Сирије, сасвим сигурно не. Управо су ова два догађаја, НАТО интервенција у Либији (2011) и америчко војно „решавање“ стања у Сирији, или рушење „нелојалног“ Асадовог режима радикализовале како џихадисте, иницирале стварање Исламске државе, тако и на површину подигле криминогене структуре које су од ове две земље направиле пакао на Земљи. Само из Сирије, од почетка сукоба до данас, према званичним подацима, побегло је око четири милиона људи. За север Африке, који је некако био и радни центар за локалне мигранте који су из сиромашних афричких земаља одлазили на рад у Либију, ова земља као и сам север континента постале су тачке са којих се преко Медитерана бежи у Европу. Некада уређена и за афрички континент богата Либија данас је руина којом харају банде, царује криминал, прете џихадисти.
Према подацима ФРОНТЕКСА, само у претходној години број миграната се увећао за 170 одсто у односу на 2013: Преко источне медитеранске руте у претходној години било је 50 834 нелегалних прелазака морских граница и то највише људи из Сирије, Авганистана и Сомалије. На копну, илегално је прешло границе 6 777 људи из Сирије, Авганистана и Ирака. Западно балканску руту илегално је прешло 43 357 људи из Авганистана, Сирије и такозваног Косова. И, то само према званичним подацима за претходну годину. Само Сиријци представљају највиши проценат међу мигрантима (28) одсто.[v]
Медитеран је убрзо постао гробље миграната, и не ретко смо гледали сцене хорора кроз које су пролазили људи бежећи од једног пакла и окончавајући живот у дубоком плавом мору. Италија, која није могла немо да посматра како Медитеран гута стотине живота несрећних миграната, покушала је преко пројекта Mare Nostrum да спасе што већи број живота. Међутим, трошкови „потраге и спашавања“ превазилазили су могућности италијанске привреде која, такође бележи рецесију. Девет милиона евра или 11,5 милиона долара дневно колико је „коштао“ пројекат била је, без помоћи ЕУ, немогућа мисија за Италију. Да ли је ЕУ помогла? Наравно, да не. Званичници ЕУ позвали су се на Даблински протокол према коме свака држава има обавезу да се стара о азилантима који када кроче на њено тло постају само њен проблем!
Овде нисмо поменули и податак да сама Италија по мигранту дневно издаваја између 35 и 45 евра, и када се све то зброји добијамо мађарски одговор. Орбан је упозорио ЕУропу на озбиљност ситуације, а када је видео како пролазе остале чланице ЕУ морао је да заштити национални интерес својих грађана и пронађе решење које је у ствари само „преписао“ следећи пример других земаља које се годинама боре с истим проблемом. Опет, да ли је ЕУ реаговала у случају ограђивања, па тако и прављења озбиљне потенцијалне кризе за Србију? Наравно, да не. Макар не суштински. Зашто? Мађарска је капија за улазак у зону Шенгена, а мигрантима су најчешће дестинације Немачка, Аустрија, Француска. Дакле, свако штити себе. И, толико о солидарности унутар ЕУ.
За Србију, на рути плимског таласа миграната, то значи у перспективи озбиљан финансијски, хуманитарни и безбедносни проблем.
Али, о томе следећи пут.
[i] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/madarska-podigla-prvi-dio-ograde-prema-srbiji
[ii] http://www.dailymail.co.uk/news/article-3141005/Tidal-wave-migrants-biggest-threat-Europe-war.html#ixzz3ePMs2ECy
[iii] http://rt.com/news/270172-calais-mayor-interview-migrants/
[iv] http://www.telegraph.co.uk/news/uknews/immigration/11698636/Calais-crisis-Migrants-erect-barricades-to-snare-lorries-bound-for-UK.html
[v] FRONTEX, EASTERN European Borders, Annual Risk Analysis 2015, Western Balkan Annual Risk Analysis 2015
